Naša stvarnost

LJUDI- DOGAĐAJI—-—KNJIGE

PRIVIDNI REALIZAM IVA ANDRIĆA

{vo Andrić: Pripovetke II — Srpska književna zadruga — Beograd, 1936)

Bilo je nekada reči u našoj književnosti o piscima „regionalistima”, koji su se ograničavali na slikanje svog zavičajnog kraja, na portretisanje tipova iz svoje uže postojbine. Kritičari nisu bili sločni u tome da li je jaka ili slaba strana biti „regionalist', da li je to skučavanje književnog vidika, ii naprotiv, znači produbljavanje i neposrednost. Janko Veselinović se nije micao iz Mačve, Bora Stanković nije koraknuo iz Vranja, Sremac je dugo taborio u Nišu — setimo se samo ove trojice — i u njima se oličavaju sve prednosti i nedostatci ograničavanja na jednu užu društvenu sredinu i pojave u njoj. Svakako, ovakvi pisci mogu da stvore prostrana literarna platna krcata dragocenim pojedinostima, žive i ubedljive hkove koji se teško zaboravljaju, ali istovremeno njih vreba prilično velika opasnost da izgube iz vida širu društvenu sredinu i pravi smisao doba u Čim se okvirima neizostavno živi i u njihovim užim zavičajima. Od samašnosti ili skučenosti shvatanja društva i doba, zavisi da li će pojedini „Tegionalista” biti više — ili možda jedino — zanimljiv za etnografa, ili Će zaista uspešno ispuniti svoj kniževni zadatak, koji ni u kom slučaju ne sme da buđe sveden na skupljanje etnografskih podataka.

Bilo bi iz osnove pogrešno kada bi se i g. Ivo Andrić smatrao za „Tegionalistu”, kao što su Bora Stanković ih Janko Veselinović, Bosna nije što i Mačva, Šumadija, Pomoravlje ili Vranje. I istorijski + ekonomski i etnički Bosna preistavlja jednu posebnu sredinu, veoma složenu sredinu, primamljivu ali i veoma tešku za njene književne obradjivače. Bosanski pisci su veoma raznoliko, u mnogome i protivrečno prikazivali Bosnu. KoČić je snažno i bujno dao golo ali krepko bosansko selo i mada čvrsto privezan za Krajinu, uhvatio je tadanji dah bosanskog krša, dah koji u Davidu Štrbcu postaje ujedljiva, buntovna satira. Ćorovićev realizam nije ipak dao stvarnu bosansku kasabu. A Samokovlija postaje često samo egžotičan, mada to nije uvek. I, ograničimo se samo na ove pomenute, viimo uvek jednu drugu Bosnu, ne samo onda, što je razumljivo, kada je razlika u vremenu, već, a to je značajno i kada se rađi o istom vremenu.

G. Ivo Andrić takodje daje jednu naročitu Bosnu, Bosnu pre svega košmarsku i prokletstvom osenčenu. Mada u prvi mah njegova subjektivna dešormacija može da obuzme i uzbudi, ipak posle svake njegove pripovetke ne može da se nikako poveruje da jedna takva zemlja postoji, da naročito danas postoji. Pogotovu ne možemo da poverujemo mi koji smo Tako blizu nje, a da ne govrimo o onima koji u njoj žive i poznaju je daleko. bolje i osećaju prisnije od nas, a po svoj prilici bolje i prisnije i od g. Andrića. Površno posmatrano pripovedanje g. Andrića izgleda realistično, ali u istmi ono je daleko od svakog realizma. G. Andrić prikazuje