Naša stvarnost

134 ~ NAŠA STVARNOST

Bosnu onako kako je on doživljava, a on je zaista doživljava na Svoj način, samo što to njegovo doživljavanje nema nikakve veze sa realizmom. G. Andtiću se ne može osporavati iskrenost, ali baš činjenica da on iskreno ume da doživi Bosnu jedino kao mračan i grčevit ambient strasti, prokletstva i bestialnosti, sasvim ubedljivo otklanja svaku pomisao o njegovom realizmu. I ako nam za književnu obradu današnjice realizam izgleda sve pogodniji i sve neminovniji, to još nikako ne znači da su sve ostaleknjiževne metode izuzev realističke, nemoćne ili čak štefne. (Dreigroschenroman Bert Brehta nije realistički roman, ali je ipak genijalan presek postojećeg društvenog poretka i raskrinkavanje vladajućeg morala). Ne bi se smelo g. Andriću prebaciti što nije realista, niti se od njega zahteva da bude realista. Ali se mora ukazati da njegov prividni realizam nije pravi realizam, jer bi u tom slučaju književno stvaranje g. Andrića moglo da se shvati kao pravi odraz bosanske stvarnosti, što ono nikako nije i ne može da bude. Ne, nije to Bosna, ta jezovita jazbina u kojoj su svi ljudi i sve pojave toliko morbidni; nije fo Bosna, ta krvava i tajanstvena neman, koja gmiže, palaca i srlja iz njegovih kazivanja. Nije to Bosna, ta razbuktala strast i plodnost koja se graniči ili prelazi u patologiju; nije to Bosna svi ti ljudi g. Andrića što nose u svojoj krvi mračnjačku kob i prokletstvo. i

Kao žive izgledaju u vizijama g. Andrića figure Alije Djerzeleza, Mustale Madžara, Mare milosnice, Ćorkana; figure paša i kasabskih gazda; kreću se čitave vojske, bele se jata logorskih šatora; stoje manastiri i tekije sa svojim zadriglim ili isposničkim fratrima i dervišima; žene raspusne ili već životom smoždene; sela i drumovi; reke i mostovi; oblaci, smetovi, oluje, daždovi, požari — sve to izgleda kao stvarno, Živo, ali samo kao živo i stvarno. Bosna g. Andrića liči na panoptikum, prepun panoptikum voštanih kipova i modela, koji većmom pokazuju samo ono što je nenormalno, bolesno, bizarno. Ostavljajući pripovetke g. Andrića osećamo se kao da izlazimo iz neprovetrenih i zagušljvih prostorija panoptikuma, osećanje mučnih i donekle otužnih, i samo zražajna sprefnost g. Andrića doprinosi da to osećanje oftužnosfi ne preovlada sasvim. Samo nesumnjiva preživelost ovakvih sadržaja razuverava nas da vizije g. Andrića nisu prosti artistički dekor.

Nije, zaista, kod zg. Andrića pretežan estetizam ni artistička rafiniranost, i ako se njih nisu potpuno lišila njegova kazivanja. G. Andrić ne može na drugi način da gleda_ljudstvo koje hoće književno da ostvari, do kroz svoju subjektivnu deformaciju, koja možda ima u sebi nečega poetskog, ali je toliko subjektivna da se od jedne realne i ustalasane Bosne dobija — jezivi panoptikum. Gledati na taj način može jedino to-da se vidi, manje ili više slikovito, manje ili više dramatično, ali u svim slučajevima tajanstveno, stihijski tajanstveno. Oseća g. Andrić đa su ti ljudi unakaženi, da se medjusobno sukobljavaju i bore, naslućuje on ı nekakva gibanja i poremećaje; zna on da se sve to ne odigrava bezuzročno i pro: izvoljno i korena svemu nalazi g. Andrić u neumitnom diktatu krvi i puti, u toj tminti i paklu telesnosti, nezajažliive ; bezobzirne telesnosti. Mistika plotrosti, to je početna i završna tačka g. Andrićevog stava. Ne može g. Andrić da vidi stvarnost.