Naša stvarnost, 01. 11. 1936., стр. 140

138 NAŠA STVARNOST

imaginarnom dekretu koji do danas još nismo imali prilike niotkuda da čujemo. Bilo bi vrlo korisno kad bi autori te rečenice malo opširnije progovorili o tome, kako ki se ta vetrenjača koja int je možda još subjektivno potrebna, najzad srušila, da im otvori put u konstruklivan, plodan rad. Talenat se ne opravdava nego se od talenta i zahteva. Talenat koji ne odgovara zahtevima svog vremena sterilizuje se, prestaje da bude talenat, uguši se u sebi samom. Niko zdrav umom hije pledirao za neku „dekretiranu „socijalnu” šematiku”, to i autori predgovora vrlo dobro znaju. A isto tako su besmislene i Magjarevićeve olimpijske primedbe o nekim „vulgarizatorima književnosti”, o nekoj „liniji” itd. Besmislene su jer su, u takvom nonšalantnom, nadrealističkom obliku, neefikasne. Zašto ne naznačiti te vulgarizatore književnosti! Na taj način bi doprineo i sebi i raščišćavanju tih zabluda od kojih ne pati samo on. A ako pod „vulgariziranjem” književnosti podrazumeva književnost najširih narodnih slojeva i za najšire narodne slojeve, književnost pristupačnu i sadržajem i formom njima, — Što, verujemo, kod Magjarevića nije slučaj — na taj način se konačno i nepovratno sahranjuje u malogradjanštinu, protiv koje s pravom, ali tako neubedljivo ustaje.

Mnogo je šematike, mnogo je usiljenog u ovoj zbirci. Jurčićeve pesme, šture, bez toplote, govore o dugom i mučnom traženju izraza. Bakula, izuzevši pojedine retke žive stihove, šematičan je katkad do neukusnosfi („Život šegrta”). „Četiri zla” je dobra pesma ali kez perspektive, plačevna, kao većina pesama u „Ogledalu vremena”. Ima duhovitih momenata u „Proštenju” Magjarevića. Njegova „HRacija”, prosta, narodna, sasvim „racionalna” pesma, iako još formalno nedozrela, Živ je oftsečak stvarnosti. Još ponajširi sadržajno, najveštiji u izražajnom pogledu je inače baš ne mnogo savesni N. Simić („Automatski bife”, „Zakrpljena ljubav”). Kod njega krepkost izraza često otkriva frazu koja nas ne uverava u autentičnost, a njegovo naglašavanje formalne strane poezije nije u saglasnosti sa alikavošću ı katkad nekorektnošću u poetskom pa i jezičnom pogledu. Donekle začudjuje da se VI. Magjarević, urednik „Glasa omladine”, sclidđarisao sa Simićem koji je vodio dosta nezgodne polemike protiv socijalne literature i propratic smrt Henri Barbusse-a neukusnim „nekrolggom” po kome je njegovo literarno delo „socijalni kič”. Primedba Simića, malo razmetljivo-patetična, da je „napadan i s lijeva i s desna” ne kazuje ništa naročito, jer ukoliko je bio „napadan” s „lileva” (kod nas se nažalost odomaćilo da se objektivna kritika tretira kao „napad”), on je za to davao stvarno razloga, i bolje bi bilc da je korigovao ono što je na njemu kritikovano. Ukoliko on ima talenta, koji ponekad izbija iz zahuktalih stihova, on bi trebalo đa ima i osećanja odgovornosti.

Dok je Simić već uglavnom formirana ličnost, ostali su još mlađi i 1oš u razvoju. Od njih očekujemo da svojim razvojem zadovolje one nade koje se ulažu u njih. LK.

„PRAVDA”, NOVINARSKO UDRUŽENJE I NOVINARI

Ib oktobra petorici svojih saradnika administracija „Pravde” je isplatila pola plate (uhatrag do prvog), i na šalteru je ovima rečeno pojedinačno, bez ikakve molivdcije: „Niste više naš saradnik”. Dotični nisu