Naša stvarnost

98 - NAŠA STVARNOST

koji u nioj oživliava sentimentalne i erotične uspomčei!č. Ona ı po drugi put, kad više nema dvoumljenia o sitnom i egocentričnom duhu Aleksandra Uzorova, kad je on demaskira, ostaje rob svoje osećajnosti, ne polazi za Japaridzeom koji ie posledniom snagom svog duha pokušao da spase njenu darovitost i kreativnost od opasnosti utapanja u bezličnost življenja jedne nezdrave bračne zajednice. Idući za uzorom „Nore” pisac nije dao karakteristike odvojenosti tipa žene noOVOg društva od onog iz starog društva.

U komadu je ioš najpozitivnije dat tip generacije koja ie odgojena u novom društvu. U Ganii, gimnaziskinji, kćeri Uzorova, vidi se udaren nov duhovni temelji, odredjenost u realnim pitanjima, odlučnost, precizno rasudjivanie i odrešitost. Kod nie u ranom dobu ima oštre kritičke pronicljivosti, žive opredeljenosti. Interesantna je njena naivna želja da diskusijom na ravnoj nozi sa starim Japaridzeom koji ie svoi put života borbom izorao.

No ona nije našla dobrog tumača u igri g-ce Het. Po pogrešnim uputstvima režija g. Rakitina koji ie ambijent i ličnost novog ruskog društva pokušao dati u stilu Ibzenovih drama i gradjanske komedije, g-djica Hetova je od nje napravila više razmaženo, drsko, gamensko derište nego slobodno vaspitanu, živu prirodntu devojčicu. Ta igra je bila karikaturna imitacija igre g-djice Bobić u lakim zabavnim talilanskim komedijama. Bilo ie korisnije dati ovu ulogu darovitoj učenici Glumačke škole g-djiici Petrovićevoj, naravno pod izmenienom koncepcijom režije.

Gdja Dugalić ie psihološke borbe Mariie Uzorov izradila u lepoj dramatskoi emotivnosti. Ona je vrlo ubedljivo prikazala Mariju Uzorov u njenim slabostima, kolebanjima, popustljivosti, osećaniima. No glavne karakteristike ove ličnosti bile su u tumačenju g-dje Dugalić zanemarenče. G-dia Dugalić ie Mariju Uzorov dala u stilu junakinja razmažene dame salonske psihološke drame. U takvom tumačenju naravno nije se moglo videti i da je Mariia Uzorov bila nekada aktivna i energična militantkinia, da je vodila reč na političkim zborovima.

G. Nikačević je dao vrlo toplo i s jakom realističkom studijom ličnost Japaridzea. On je naročito dobro izradio psihologiju tuberkuloznog bolesnika u tragičnoj agresivnosti, zatim u dobrom, sugestivnom tonu, mir; staloženost, krepkost i plemenitost oprobanog duha. Niegov monolog u usamljenosti imao ie tragično bolnog akcenta, a njegov dobročudni razgovor S brbliivom Jegdovnom delovao ie vrlo prijatno. Upozorili bismo g. Nikačevića da se pričuva recitativnog prizvuka u realističkom SOVOTFTU.

G. Živanović je dao dobar tip samozadovolinog, egocentričnog Aleksandra Uzorova, a g-dja Paranos ie naslikala staru

Jegorovnu u živopisnom koloritu. VELIBOR GLIGORIĆ