Naša stvarnost

. | . ; ,

UMETNIČKA HRONIKA 99

FILMSKI PREGLED „NA DNU” FILM JEAN-A' RENOIR-A

Svesan da su praktične teškoće isuviše velike, da bi se čisto ruska atmosfera Gorkovog dela — atmosfera carističke predrevolucionarne Rusije — mogla oživeti u okolini Pariza, u Joinville-u ili Billanccurt-u, izmedju kulisa, sa francuskih glumcima i uz pripomoć jednog ili dvojice autentičnih Rusa, „stručnih savetodavaca”, Renoir je namerno odustao od takve rekonstrukcije. Time je izbegao ono neukusno kalemljenje lokalnih boja, kada se, na fiipičnu atmosferu Far-West-a, naprimer, na njegove rančeve, stada i razbacane domove, nakalemi Louis Pasteur, sa francuskom bradicom, u krutoj kragni, manžetama i crnom zakopčanom odelu. Dovoljno ie da dobroćudni, ošamućeni starčić, koji se na platnu uzaludno muči da bude ubedljiva slika velikog francuskog naučnika, stupi na prag svoje kuće, pa da nam, zasenjen sveilošću, u beloj prašini „Divljeg zapada”, izgleda kao muva u mleku. (Film se davao kod nas pre nekoliko meseci). Izbegao je Jean Renoir i naivno zabašurivane skučenog prostora scene, pomoću magle, mora ili planina naslikanih na kulisi, u pozadini ateljea: tako česte kamuflaže u filmovima Franka Borgeza, u kojima je za Veneciju rezervisan jedan ćošak bine a za švajcarske livade nekoliko kvadratnih metara veštačke trave koju glumci podižu s patosa svojim štiklama. A o kvalitetu filmova sa ruskim kneginjama nakićenim egipatskim nakitom na francuskoj frizuri, o Japankama sa podlepljenim i zategnutim obrvama u stilu opere „Madam Beterilaj” i o mnogobrojnim Beduinima i Marokancima, članovima jedne iste uvek zavitlane trupe namaskiranih kauboja i o kozačkim emigrantskim horovima, koji se u nekom improviziranom podrumu, kraj nezgrapnih pehara od kartona i nekoliko zapaljenih sveća uzaman truđe đa nam predratnim pesmama uz balalajke i nekom vrstom mjuzikholskog „kazačoka” evociraju slovensku dušu velike napaćene majke Rusije . . . bolje je da ne govorimo.

Filmsko sočivo je i suviše učestvovalo u lagarijama i velikim lažima. Tri decenije već zasenjene su oči miliona gledalaca šarolikim i lažljivim maketama koje su pred filmsko sočivo gurnuli oni kojima je stalo da oči budu zasenjene. A život, pravi Život i njegova stvarnost, sem nekoliko svetlih izuzetaka, kao da još ne zna da na svetu postoji jedno čudo, svemoćno oko, koje je u stanju da sačuva, da zapamti ono što je videlo i da pokaže ljudima, kroz njihove oči, zašto još nisu srećni.

Radnja Renoir-ovog filma razvija se u atmosferi velikovaroškog predgradja. To nije ni predratno rusko ni predratno ili posleratno francusko, nemačko ili italijansko predgradje, već tipično predgradje svakog velikog grada. Film se, dakle, ne razvija u atmosferi lokalne boje, ali ipak Živi u socijalnoj, realističkoj atmosferi. Sve što nam je Renoir rekao ostaje istinito, ma u koje predgradje akciju filma preneli.

Dati jednom filmu, u nizu nekoliko pogodjenih i sažetih scena, čitavu sintezu bede; pronaći u milionima vidljivih i nevidljivih tragova krajnje nemaštine, baš one tragove koji će u nama progovoriti rečitom i uzbudTjivom istinom, preistavlia za filmsku umetnost, koja raspolaže samo Vvizuelnim i sonornim „preistavama, mnogo teži problem nego ilustrovanje

?*