Naša stvarnost

_

100 NAŠA STVARNOST

šuksuza, pejzaža itd. Renoir je taj problem uspeo da reši. Od trenutka kada njegov filmski objektiv izvuče iz pomrčine deo zida, podrumski svod, gelender ili makoji drugi predmet, od časa kad se na platnu pokrenu ruke, ledja, noge, razdrljene grudi ili oči makog od petnaest bednika, pa sve dok se ljudi i stvari opet ne umire i produže da čame negde u mraku, u nama se sve jasnije uobličava slika tipičnog velikovaroškog azila.

Istom tom sigurnošću i na vrlo emotivan način prikazani su nam š „eksterijeri”. Ima nečeg opšteg, negde već vidjenog pa ipak toliko izrazitog u njima. Trava na kojoj leškare Pepel i Baron na utrini pored. reke gde u đaljini dremaju dereglije, ta modra skcro mrtva trava, sa ovde-onde po kojim parčetom izgužvane novine, komadom iskrivljenog pleha, starom cipelom ili pužem, ta tužna, tvrda i bolesna trava predgradja, koja možd# negde postoji, na obali Dunava, pokraj Save ili Sene, ta trava nam zaista. svedoči do koje je mere beda u stanju da svede čoveka koji će, grane li proleće, na njoj potražiti spolini svet i iluziju slobode.

Vredi zabeležiti još scene u kafanskoj bašti i u aziiskom dvorištti, a naročito onu kada Nastja, sentimentalna i bolešljiva devojka koja sebe izjednačuje sa junakinjama iz petparačkih romana, okružena stanovnicima azila, sedi u zapuštenom fijakeru bez zaprege i priča svoje imaginarnč ljubavne doživljaje. Izgleda nam, kac da še svi zajedno u ovom fijakeru, poći na jedan imaginarni nepomični put.

Akcija drame, sem nekoliko scena u prvom delu, razvija se Živim tempom. Renoir je dobro učinio što je sveo na minimum sva ona pseudofilozofska mesta (govori Satina i Luke) kojima je Gorki dao prilično važnosti u svojoj drami. Čak i ono što je sačuvano od svega toga otežava filmsku radnju, a da ne govorimo o tome koliko bi taj tipično predratni ruski fatalizam, na kome je Gorki imao razloga da insistira, bio deplasiran u jednoj sredini kojoj je oduzeta specifično ruska atmosfera.

Tek pri kraju filma, kada Pepel i Nataša odlaze u susret novom Životu, u susret radu i borbi, film se otvoreno odvaja od Gorkovog dela. Taj Lraj, koji nas potseća na poslednju scenu Šarlo-ovog filma Moderna vrčmena, dat je sa puno svežine i optimizma. Možda baš zbog toga film nije od nas zahvatio onu publiku na koju je on s pravom mogao da računi. Publika je očekivala samo rekonstrukciju specifične ruske atmosfere Gorkove drame i njeno doslovno prenošenje na platno, a prikazano joj je jedno novo delo, jedan film u kome je ostvaren Gorkov realizam ali u jednoj novoj atmosferi i novoj svetlosti. To se Renoiru nimalo ne može zameri danas kada se izlaz iz bede i poniženja vidi sa više pouzdanja u ostvarivanje bolje budućnosti čoveka, nego što je to bio slučaj pre trideset i pet . godina, kada je Gorki pisao svoju dramu. Uostalom i sam je Gorki, poslednjih godina života, dao kritiku svoje drame u tome smislu. A.V.

FURI — (MASA SUDI u jugoslovenskoj versiji)

Amefikanizirani Fric Lang prikazuje nam gomilu ljudi koja kidiše na apsanu da linčuje nevinog čoveka, osumnjičenog za kradju deteta. Bilo Đi pogrešno smatrati da je ta izbezumljena gomila neka organizovana ili Đar iole svesna masa ljudi. U pitanju je nesvesna rulja, jedna slučajna mmasa, pokrenuta psihozom linča, toliko karakterističnom za Ameriku.