Naša stvarnost

26 NAŠA STVARNOST

bio mišlienia da će Aehrenthal u slučaju jedne aneksije potpomagati Rusiju u pitaniu Dardanela, da će sva otvorena balkanska pitanja izneti pred ijednu konferenciju, da Srbiju ni u ko· jem slučaiu neće poniziti i da će joi ma u kojem obliku pružiti neku otštetu. Austrija je posle aneksije napustila Sandžak, no

u pogledu negodovanja Srbije zadovoljila se sleganjem ramena.

Velikonemci i Srbija Berlin se brzo oporavio od one prestravljenosti, koju je izazvao Aehrenthalov udar. Prešlo se odmah u ofanzivu, da bi

se osigurala Austriji ledia. Srbija je protestovala i zahtevala.

kompenzacije, ponavljala zahtev za izlazom na more. Velikonemci pod vodistvom višeg vladinog savetnika Classa, Paula Rohrbacha i Hansa Delbriicka povedoše žestoku kampanju protiv Srbije. Delbriick jie u „Pruskom godišnjaku” izjavio da Nemačka „ne želi da naidie na samostalne slavenske državne formacije, već samo na Slavene koje Austrija drži pod svojom gvozdenom pesnicom.”

Podrugljiivo pita Delbruick: „Pa šta hoće zapravo ovi Srbi?, nazivajući ih „šaka pomahnitalih, koji su tek maločas uskrsli iz varvarstva”, govoreći o „mahnitim huškačima i izazivačima rata” i uzvikujući prezirno: „Kako bi |{edan takav mali narod mogao da ostane miran!” U svojim napisima formulisao je Delbrick, duhovni govornik nemačkog imperializma, ciljeve Berlina na Bliskom Istoku kao izraz starog nemačkog „Drang nach Osten” (stremljenja ka Istoku), vršeći propagandu za „ideju pangermanskog nemačkoz carstva”, zalažući se za savezničku vernost prema Austriji i izjavliujući da, ako Srbija ne

bi bila zadovoljna tokom stvari, onda neka Austro-Ugarska ~

„konfiskuje celu tu državu”, koja je ionako „potpuno nesrećno osnovana i koju prati neki zao udes.” „Kao u nekoj vrsti pomahnitalosti planula ie duša srpskog naroda!” konstatovao je Delbrick, kada se srpsko javno mnenje branilo „protiv cinizma nemačke štampe”, koja „osramoćuje čast, ugled i dostojanstvo nemačkog naroda, stavljajući se na stranu AustroUgarske.” Siguran da će Nemačka dati svoj pristanak i zaštićen kampaniom nemačke štampe, nastavio ie Aehrenthal uporno da ponižava Srbiju, izbegavajući da ispuni svoja obećanja data u Buchlau-u, u krajnjem slučaju spreman i na rat, za koji se verovalo da će moći biti lokalizovan. Kompenzacioni zahtevi Srbije odreda su bili odbijani, a obećanje jedne konferencije, čiji su saziv hitno tražili Petrograd i London, nije održano. Sva stremljienia bečkog i berlinskog kabineta bila su uperena na to da se onaj nasilni akt od 5 oktobra izmakne ispred svake kontrole, da se teško oštećenoi Srbiji ne ustupe kompenzacije niti da se ispune obećanja data Izvoliskom u Buchlau-u. Nije se išlo samo za tim da se spreči sastanak jedne konferencije, već se