Naša stvarnost

BERAČI DUVANA 41

se suši. Mučan je to posao: list po list beri, list po list suši, i onda ga skidaj sa niza i po nekoliko puta gladi, doteruj, klasificiraj ga u Vrste. Svaki listić prodie po nekoliko puta kroz ruke. Moraš ga gladiti kao neko mezimče. Moraš misliti samo na njega. Zato seliak koji ore, žanje i vrši, malo gaji duvan. Izuzev one kojima je to jedini posao. Duvan sadi ponajviše osirotelo gradsko stanovništvo. *

Maistor Dime je bio nekad čuven veleški obućar. Maistor Dime je bio ponos obućarskog zanata. Mušterije bi mu se divili:

— Aškolsum be maistor Dime! Praviš za merak konduri!

Pa ipak je danas majstor Dime samo osiroteli gradjanin, sjiahao čovek s konja na magarca, zatvorio obućarsku radnju i „vratio” se materi zemlji: njegove maistorske ruke beru zeleno duvansko lišće i nižu ga na nize, umesto da i dalje prave gradjanima kondure. On ije sada „tutundžija”. On sadi, bere i suši duvan. Pošteno, po svima monopolskim propisima.

U ovu ranu avgustovsku zoru on jaše krotko magare. Oseća se kao postidjien. Malo parčence zemlje, koje ie zasadio duvanom, uzeo je od nekog bega pod kiriju. Nova vremena likvidirala su majistora Dimu kao maistora. Od monopola uzeo pozaimicu: monopol, koji ima pravo da bude jedini kupac njegovog duvana, daje, tako, siromašnim beračima duvana po nešto movca unapred. Posle, kada njegova komisija oceni duvan, on je naplati. Svakom je beraču strogo dodeljeno koliko strukova duvana ima da zasadi, tačno proračunato koliko kilograma ima da isporuči na dan isporuke. Organi monopola stalno motre da se duvan ne prokriumčari.

Na istoku se već beli kada stižu do njive — on, magare, njegova žena i dve njegove ćerke. U danima kada nema berbe kod njih, žena i ćerke idu kod drugih za nadnicu.

Maistor Dime brzo rastovaruje magare, vezuje ga za badem da ne pobegne i opasuje pregaču (u nju stavlja duvan kada bere). Žene to isto čine.

Zatim se svi rasture po njivi i počinje branje.

Klonulo ie telo umorno od nespavanja: Vazduh je tako opoian. Malo bi da sednu. Da se bar malo odmore od puta. Ali ne.

— Moramo biti pre sunca gotovi!

I umorna tela saginju se preko polovine nad duvanskom stabljikom. Tako moraju ostati dok se berba ne završi.

Pucketaju otkinuti listovi. Šušte zakačene stabljike. Sagnuti tako, i udaljeni jedan od drugoga, berači su utonuli u neke sumorne misli. Znoj već izbila po čelu. Pa se onda razliva po celom telu. Miriše znoi. Miriše zeleni duvan. Presavijeno telo teško diše vazduh. Postaje zagušliivo. Ispravi se! Ali ne, sagni se opet, ta brže, brže, sunce će skoro.