Naša stvarnost

>

PUŠKINOVO DELO 3

„Plitkost” koju je Flaubert nalazio kod Puškina svodi se, kada se analizira, na mali broj dosta preciznih stilističkih činjenica; glavna je otsustvo metafora. Medjutim, od romantične epohe naovamo, poezija je gotovo izjednačavana sa metaforom. Bez metafore, nema poezije, — osim ako se pokuša tčiniti onaj napor dobre volje o kome sam govorio. Kao kod Racine-a, otsustvo metafora*) proizlazi, kod Puškina, iz nagosti i gotovo-apstraktnosti stila, u kome nemerljivi prelivi smisla i fonetičke vrednosti imaju daleko veću važnost nego u stilu presićenom slikama, jednog Keats-a ili jednog Hugo-a. Ti prelivi dobijaju naizad u opštem sastavu dela jedno prefežno mesto i čine ga tako dvostruko neprevodljivim.

Remy de Gourmont tvrdi da metafora pretstavlia napredak prema komparaciji. Pesnik, po njemu, svedoči o razvijenijoj osećainosti ako zvezde naziva pčelama, nego ako kaže: zvezde liče na pčele. Ali Gourmont govori kao dete romantizma; romantici su ti koji su ponova uveli u poeziju onaj primitivni i mitski mentalitet koji brka sliku i stvar, i samim tim pretstavlia početak razlaza izmedju poezije i razuma, razlaza tako tpičnog za XIX vek. Jonskome Homeru, tomisti Danteu, komparacija ie bila sredstvo dovolino za posedovanje čitavog sveta slika. — I komparacija je zaista ono što najbolje može da približi poeziju razumu. Ona je klasična svetlost protivstavljena romantičnom sutonu, logična linija protivstavljena emofivnoj boji. Ona se odriče ambicije da obujmi maglu, — Sveukupnost koja je ambicija romantičnog Iksiona, ali ona usredsredjuje na jednu datu tačku najveću mogućnu količinu energije, predumišljaja i tačnosti. Cna je delujuća. Ne povija se pod spolinim svetom, ona ga povija po svojoj volji. Puškin nije shvatao poeziju kao neprijatelisku razumu; on je pre u njoj video jedan oblik razuma.

»Nadahnuće, govorio je on, nije ništa drugo do stanje duha pogodno za primanje utisaka, i za koordinaciju ideja, dakle za njihovo objašnjenje. Nadahnuće je isto. tako potrebno u geometriji kao i u poeziji« Ta geometriska jasnoća prožima celo Puškinovo delo i daje mu katkada obeležje koje ga čini bližim delu iednog Henri Poincarć-a nezo ma koga pesnika iz romantičnog doba.

Razum nije, medjutim, najčešće pobuda koja goni Puškina na poetski rad. Poezija je za njega čin izgradjivanja više nego saznanja. Izgraditi, proizvesti, „izmeniti sredinu” proizvodjenjem novih predmeta, takva je funkcija književnog umetnika kako ga shvata Puškin.

*) Razume se, nailazi se i kod jednog i kod drugog na uobičajene metafore vrste žar-ljubav, ali se ne može reći sa estetičkog gledišta da su to metafore.