Naša stvarnost

4 NAŠA STVARNOST

Zato treba razlikovati ,u niegovom delu jedan čisto formalni deo — daleko najvažniji ako se uzima samo kvantitet u obzir i deo „saznanja”, gde nadahnuće potpada pod geometrisku zakonitost: tu Puškin zna da opravda najponosniju definiciju, i najlepšu koja se može dati za poeziju: jedna ne-euklidovska etika. I ako mi Rusi imamo nekog razloga da stavimo Puškina uz Homera i Dantea, on to duguje toi drugoj česti svog: dela, u koju spadaju, pored izvesnog broja lirskih pesama, Cigani, Mozart i Salieri, Kameni Gost, Rusalka i Bronzani Konjanik.

Suma etičkog iskustva Puškinovog — kao i svakog klasičnog duha — jeste {edno saznanje tragike. Njegova tragika nije tragika Eshila, Bahantkinja, ili Shakespeare-a. Ona se pre približava tragici Homera, Dantea, Phedre-e, Baudelaire-a. To je tragika nepovratnosti vremena, nepopravimosti, tragika prevashodno ljudska. Najgenialniji izraz tog tragičnog saznanja nalazi se u Kamenom Gostu, koji ie, za mnoge medju nama, najviša poetska tvorevina što postoji. To jie delo strogo i tvrdo, lišeno lirizma, čist ekstrakt apoliniske tragike.

„Apolinisko” |e odista zato jedino ime koje pristaje tragičnom delu Puškina, čim napusti dinamični plan vremena, i uzme za temu, kao u Bronzanom Konjaniku, statičnu tragediju koju sobom povlači društvena struktura čovečanstva.

Ali takva dela, kao što sam rekao, obrazuju ovde samo jednu manjinu. Većina pesama Puškinovih i skoro svi njegovi spisi u prozi dela su formalna, „predmeti lepote” izašli iz ruku jednog vel:čanstvenog i savesnog zanatlije. Trebalo bi ipak praviti razliku medju njima, prema većoj ili manjoj srazmeri izvan-estetičkih elemenata koje sadrže — pokazujući katkada strukturu u neku ruku decentralizovanu, a katkada čisti od svakog stranog elementa, težeći ka jednom savršenom jedinstvu. Neuporedivi Car Saltan tako ie, od svih poema, ona koja sačinjava ,predmet lepote” najsavršenije čist. U nioi se može prepoznati jedna pasterizovana poezija, očišćena od svake klice „ljudskog značenja”.

Medju napisima u prozi, ni Arapin Petra Velikog ni Dubrovski, ni Kapetanova Kći, nisu „čisti”. Element istoriskog i socialnog tumačenja zauzima u njima veliko mesto. Radena energija Puškinova, nesumnjivo, znatno je svela verbalnu gojaznost koju su pokazivali njegovi književni uzori, romani Walter Scott-a; potka ie suvlja; bezrazložni opis strogo: je iskliučen (osobito u Dubrovskom). Pa ipak, interes koji pretstavliaju te novele velikim delom ostaje vezan za interes koji pobudjuju ispričani dogadjaji. „Čisto pričanie” ostvareno je kod Puškina samo u Pikovoj dami (1834) i u pet priča napisanih 1830, a obiavlienih 18931 kao delo pokojnog Ivana Petrovića Belkina, izmišljene ličnosti, i čija ie, izgleda, iedina uloga da opravda, svoiom naivnošću i književnom nestručnošću, ideju sastavlianja iedne „čiste priče”.