Naša stvarnost

EC .

IDEALIZAM I MATERIJALIZAM U MUZICI - 49

1) odredjivanje objektivnog kriterijuma vrednosti umetnosti; 2) naučnu teoriju razvoja umetnosti i

3) neophodnu distinkciju izmedju nauke i umetnosti.

Pojava muzičkog idealizma vezana je u istoriji za promene odnosa društvenih snaga na početku XVIII veka. Gradjanstvo se emancipovalo postepeno od uticaja feudalizma, postalo nezavisnije i borbenije i učestvovalo je aktivnije u političkom životu nego pre toga. Zahvaljujući svom povolinom ekonomskom položaju, ono ie bilo u stanju da primi utakmicu s feudalizmom i u oblasti umetnosti. Posledica tog novog položaja gradjanstva je na umetničkom planu promena u umetnosti onoga vremena, promena muzičkog stila — prelaz iz baroka u rokoko.

Neposredan povod ovih stilskih promena bilo je na područiu operske muzike stvaranje samostalnih operskih pozorišta a u instrumentalnoi muzici, organizacija stalnih javnih koncerata, na koje su imali pristupa ne samo plemići već i svi oni koji su bili u stanju da plate. Samim tim prošireniem kruka umetničkih konsumenata, muzika je bila izložena uticaju ukusa, osećaja i zahteva jednog novog društvenog faktora gradjanstva. A taj uticaj se na operskom područiu manifestovao u stvaranju novog operskog oblika, t.zv. „opere Buffo” — komične opere, čiju gradiu je — suprotno alegoriskim sadržaiima aristokratske ozbiline opere, ispunjavala problematika društvene stvarnosti — sa jasno izraženom „satiričnom tendencijom „upravljanom protiv vladajuće umetnosti, vladajućeg morala i društvenog uredjenja; dok ie u instrumentalnoi muzici, paralelno sa pretvaranjem starih „Collegium musicum-a” u javne koncertne institucije — u kojima su imućni gradjanski slojevk i trgovačka aristokracija videli značajan faktor društvene reprezentacije — tai novi zabavni smisao muzike bio uzrok promeni karaktera i oblika instrrumentalne muzike, u kojoi kao i u operi sve više prevladjuju pitoreskni i humoristički elementi a stvaraju se koncizne homofone forme (mediju njima i dvodelna sonata). Taj novi karakter rokoko muzike, njen zabavni smisao, njeni homofoni oblici sa naročito podvučenim komičnim elementima — iziskivali su napuštanie barokne monumentalne instrumentacije sa apsolutnom dominacijom orgulia u orkestru, intstrumentima čiji ie zadatak bio pojačavanje orguliskog zvuka — što je imalo za posledicu udvajanje melodiskih deonica — dakle nesamostalnost instrumenata. Napuštanje toga stila značilo le u prvom redu oslobodjenje klavira od orgulja, usavršavanje klavirske tehnike — otkriće specifičnog klavirskog zvuka (koji proizlazi iz same prirode instrumenta) — inđividualizaciju instrumenata uopšte, čiji karakter inspiriše kompozitore da pišu specijalno za njih — odvajanje violine od gudačkog kvarteta

4