Naša stvarnost

PISMO IZ KANTINE 13

ogromnu haldu vagonefa, ljudi i krvi rasturene po sivoj, površini galenifa, iz koga procvelava crveno njeno cveće, nevidljivo u mraku, još toplo i rastureno po noći. Da dodirne nečiju crnu, zgrčenu, preteću, mrtvu rudarsku ruku sa ožiljcima i brazgofinama, ruku koja leži na crvenim komadima pocepanog gvožđa. Ruke, žuljevite, naslonjene na nevidljivo lice, pomešane sa kosom i prašinom metala.

Ali on stoji pred haldom ne usuđujući se da pruži svoju ruku, ne usuđujući se da dodirne pustoš pred sobom. Pred očima mu igraju crvene pruge, zuji mu u glavi, levu ruku skoro i ne oseća; jedva se drži na nogama. Pomisao da je živ zakopan vraća mu ponovo slaru snagu i on žurno oslfavlja ortu i u ludom frku, saplićući se slalno, beži uz gezenk. Ali gore, na dve stotine metara od orle, blokovi stena na pruzi preprečuju mu puf i pred njim stoji ogroman bedem srušenih zidova i favanice, iskidane šine i mrak, neproziran, težak, skoro opipljiv.

Saginje se i osluškuje, naslanja lice na šinu, ali nikakav. šum ne dopire do njega.

Tri dana docnije olvorili smo izlaz. On je ležao pored halde sa delovima leševa i gvožđa, famnožutog lica i sa pomodrelom, naduvenom rukom. Nekoliko sati docnije osvestio se u ambulanti. Ali je dugo, kao u onim noćima zazidanim u srušenom frećem reviru, bio polusvesan stlvarnosii, sanjajući devojku sa plavom kosom, koja je u njegovoj sobi oslavila senku proleća i vaznu sa veštačkim cvećem jednog uzaludnog nadanja.

Mi radimo iz navike rudarski posao i zalo šlo ne znamo ništa drugo. Nedostižne iluzije, velike ljubavi i herojstva u srušenim oknima, dobri su kad sediš na klupi, u parku studeniskog grada, kad se oblaci spuste na reku, kad daljinom prolaze vozovi i proleće. Kad se spuštaju u okno mineri pevajući, kad u kanfini zaćuli radio i padne veče, kad fi pišem ove reči, kad prođe još jedan dan isti kao i onaj juče, kad se selim frećeg revira i zaboravim na dežursivo, sam sam kao i svi ostali, daleko sam i zaboravili su nas. To fraje dok fe ne poklopi deset fona srušene lavanice.

Ako popiješ svoju platu...

, Branko MILOVANOVIĆ