Naša stvarnost

58 MARKO RISTIĆ

giju poslerafne lirike” na osnovu izvesnih esletskih načela i kriferiuma koji se od g. Popovićevih razlikuju samo po fome što nisu ni prividno jasno postavljeni, i nimalo dosledno sprovedeni. Da su, međutim, isto toliko katedarski obrazložene i isto tako pedanino sprovedene, eslelske konvencije g. Gavele imale bi, u poređenju sa g. Popovićevim, fih novih dvadeset i šest godina zakašnjenja. Ali suštinu fih konvencija čini shvatanje Lepote kao Večne, a šla su 26 godina prema večnosli! Što baš ovih poslednjih 26 godina obuhvataju sudbonosne istoriske i kulfurno-istoriske faktore kao što su Svelski Rat, Ruska Revolucija, prosperitet i krize, nastupi međunarodnog fašizma i anfilašistički oipori, ogromna drušfvena i državno-pravna preinačenja, pojava nezaposlenosti u džinovskim razmerama, pojava koncentracionih logora i lomač& za knjige, fonfilm, radio, fransokeanski i sfratosferski letovi, teorija imperializma, feorija relativiteta, Freud-ova · psihoanaliza, kvanina teorija, različita korenito nova umetnička shvafanja i ostvarenja, i najzad krvavi i simbolični požar Španije u čijoj svetlosti svaka stvar današnjice pokazuje svoje pravo lice, — sve lo za Večnu Lepolu ne znači ništa, o svemu fome Večna Lepola, fo jest Večni Ukus g. Gavele i njemu sličnih, i ne haje. O svemu fome, g. Gavela vodi računa samo ukoliko hoće svojom „Antologijom” da dokaže da se čitava društvena i duhovna sadržina modernih vremena odražava u poeziji jedino sa nekoliko novih zabludica, da ono što je po njemu „prava” poezija i nepromenljiva Lepola ostaje, kao i njegov franscendentalni lični Ukus, iznad istorije čovečansiva i da još uvek ima „dobrih” pesnika koji „shvaraju pamehnu, razborilu i razgovelnu književnost”, „kao da nikad ništa bilo nije”. Pesmama fakvih pesnika g. Gavela uglavnom je ispunio svoju „Antologiju” da bi dokazao da „vrline” fih pesnika „ofkupljuju” ,,mane” onih pesnika koji su na različite načine pokušali da svojom poezijom adekvalno izraze svoje doba. Ali ova „Antologija” dokazuje samo lo da se u glavama tih „_dobrih” i „razboritih” pesnika kao i u glavi njenog sasfavljača, ne miče ništa, pa bi i oni i on hteli da se ni u svetu ništa ne pomakne. Srećom, svel nije njihova predstava. | niko ne može učiniti da nije bilo ono što je bilo, kako u istoriji ljudskog društva tako i u istoriji ljudske misli, pa dakle i u istoriji poetskog saznavanja i izražavanja. | ništa ne može učiniti da ono što je bilo nije za sobom oslavilo fraga. | teorija i praklika poezije prefrpele su, fokom poslednjih decenija, promene fako duboke i fako bilne, da je pesnicima i feoreličarima poezije danas onemogućeno da fe promene previde i da se vrafe na izvesne prevaziđene i preživele estefske forme i norme. G. Gavela se uzalud u svome predgovoru koprca da objasni zašto moderna lirika, napredna po fehnici ili po problematici, nije „lepa”, to jest zašto mu se ona ne sviđa (jer to je za njega jedno isto). Mi fo znamo bolje od njega samog. Engels nas je već davno podsefio da „kod Hegela, zlo je oblik u kome se ukazuje pokrefna snaga istoriskog