Naša stvarnost

ZBIRKA NAJLEPŠIH PRIMERAKA 39

razvoja”, i da „svaki novi progres ukazuje se neizbežno kao zločin protiv nečega svetog, kao pobuna proliv starog stanja stvari koje nestaje ali koje je osveštano navikom”. Tehnički i sadržajno naprednoj lirici, koja je za njega — razume se — jedno zlo baš ukoliko znači razvoj, progres i pobunu, g. Gavela — razume se — ne daje meslfa u svojoj „Antologiji”. Da bi to argumenfisao, ispovrfio je staru priču o „nerazumljivoshi” i „nejasnosli”. On vrlo opširno raspravlja o tome šla je razumljivo a šta nerazumljivo, i zašto je nešto nerazumljivo, i zašto pesma koja je nerazumljiva nije dobra, a kako ipak može da bude dobra iako je nerazumljiva, i šta je nejasnost u „pličini”, šta nejasnost u dubini a šla opet dubina u jasnosfi, i kako nedarovihli pesnici „prikrivaju svoju nedaroviltosi” nerazumljivošću a darovili zaklanjaju svoj dar opet nerazumljivošću, i kako nefalentovani pesnici zbog svoje , jasnosti pišu falenfovanije nego lfalentovaniji zbog svoje nejasnosti, i šta je ko fačno rekao o nejasnosli i netačno o jasnosli, i koja je nejasnost nižeg a koja višeg reda, i u koju formu nejasnosti spadaju nejasnosti u formi, i tako dalje; i najzad melanholično zaključuje:

„Puste su bašte gde su majke Sadile srpsko cveće.

I skorih dana, starino moj, Bosiljka biti neće.”

Iz cele te dosadne disertacije ili priče o jasnosti i nerazumljivosti, jedino što jasno proizlazi fo je folalno nerazumevanje poezije, neshvalanje da poezija nikada nije bila školska disertacija ili senfimenfalna priča u stihu i da fo danas manje no ikada može da bude, jer poezija, uslovljena društvenim faktorima doba u kome se razvija, uslovljena je s druge sfrane i svojim sopstvenim razvojem, fo jest svim. onim šlo je u fom razvoju prelhodilo. Od Romanfizma do nadrealizma prošlo je više od sto godina, i kroz sve simpfomalične momenfe log svog poslednjeg, stogodišnjeg perioda, poezija jena delu pokazala da njenim izražavanjem ne upravljaju prvensiveno zakoni racionalne, diskurzivne misli, da njeni najdublji psihički izvori i utoke leže izvan razuma (osobito u uskom, malograđanskom smislu).

Poelsko izražavanje odgovara izvesnim ljudskim pofrebama, zahtevima, željama, kompleksima i fantazmima koji se menjaju prema uslovima ljudskog živofa. Prema fome se menjaju i kriferiumi o poeziji, načela i merila lepote uopšle, oslajući konstanini samo ukoliko je konslanina izvesna nesvodljiva, biološka sušlina kako čovečjih polreba lako i njegovih osnovnih alfekafa i emocija (suština koja, kao konslanina, dolazi do izraza u sličnosti osnovnih mitova i simbola u folkloru svih naroda i svih vremena, u dečjoj mašti, u snovima itd.). Ali za g. Gavelu i njemu podobne dremljivce, kao i sve oslfalo tako su i merila poezije stvar po sebi, nepromenljiva, i nepomična. Ona se doduše mogu podizali i spušlati ali ostaju ista. Ona su konfuzna i neodređena u svo-