Naša stvarnost

ODBRANA KULTURE U ŠPANIJI 71

Kozu, pel hiljada neukopanih leševa. Dve irećine garnizona i pola slanovnišiva je mrivo.

Ruševine, smrad fruleži, suze palnje i besa vidi, čuje, oseća Goja. On se spoliče preko ugaraka, srče vazduh fog užasnog prizora. „Slikafi Kozo, bolnicu, bateriju na Porifiljo!”' Ruka drhće. Duh ne, on ne drhće: neuloljivo hrli svojim pufem. Slike koje on sivara čine zbirku „Užasi rata”. Goja gleda povorke porodica koje vuku, guraju denjkove, pokućsivo i uplakanu decu. On preskače preko unakaženih leševa. „Video sam ih”, jauče on i zapisuje pri dnu svojih krokija, „I fo sam video!”

Šla fu može Goja? Ništa. Prestao je da veruje u ljude, u ljubav, u slavu. Više nišla ne želi, jer ništa više nije vredno da se poželi. Umoran, slomljen on se povlači pred nasiljem i sfrahofama. „To se ne može gledati!" Pljačka se, vezuje, veša. „Zašlo?” ispisuje Goja. Ne znajući gde da ide, ćufke, sam, polazi za Madrid.

Listovi „Užasa rafa” koje je izrezao jedne za drugim, kao u bunilu od 1810—1814, ponavljaju njegove misli. Nikad ruka slikara nije bila tačnija nego u slikama ovih zamršenih fela. Nikad bakrorezac nije polpunije izvršio svoj zadalak.

Povučen u skromnu kućicu na brdašcu izvan kapija Madrida, Goja čuje odjek bitaka koje vodi narod iz koga je izrastao, profiv vlasti pod kojom je živeo; protiv popova koje je prezirao, protiv fluđinca kralja, čiji je jedan gest oborio feudalna prava, Inkviziciju — ono šlo je on, veliki slikar uzalud hteo uništifi. Ustanci na sve sfrane. Masakriranje na sve slrane.

Karlo IV odlazi u Bajonu. Gomila na Puerta del Sol zaustavlja kola Fransoa de Pola i juriša na njegovu francusku pranju. Pola časa zatim odjeknu, usred vreve, puškaranje u celom Madridu. U artiljerijskom parku kasape ljude i žene. Mameluci sipaju plofune u ulici Alkala. Goja ih gleda sa svog prozora.

Iduće noći, iako je čitava afera bila okončana, izvode na slreljanje u podnožje Monfagna del Prinsipe Pio šezdeset palriota „koji su se digli na oružje”. Tu scenu prikazuje reprodukovana slika „Drugi maj 1808" (u muzeju Prado u Madridu). -

Reprodukciji nedostaje boja, nedoslaje onaj izraz koji čini da je ..ljudima zlo kad gledaju fu sliku”.

Kad su vojnici svršili svoj posao, a na leševe se spuslila fišina noći, stari slikar Goja silazi niz puslo brdašce, praćen slugom koji kroz gusfu minu nosi fenjer, (možda baš lfaj koji je na slici). Smrknu} kao noć i sama smrl, prilazi gluvi starac gomili još toplih leševa. Sluga uzdiže jednog po jednog poginulog patriotu i uz fifravu sveilost fenjera Goja crla, crla . . . ispisujući jezivu zbirku dokumenatla. („Ja sam ih video!! — „i fo sam video!')

Još isle noći, fu na brdašcu, u aleljeu kroz čije prozore dopire dah proleća i smrli, Goja se divljom energijom, zasićen palnjama, poniženjima i revoliom, baca na plaino. Slika „Drugi maj 1808" je golova. Istoriji je dat jedan dokumenaf. Čovečansivu grandiozno umehfničko delo.

Koliko je Goja, iako duboko nagrižen bolom i polpuno. osamljen, udahnuo i oživolvorio duh svoga vremena! Dok Holbajn živi u Balu, gradu ikonopisaca, i u Londonu izvršuje narudžbine, Rembrani usred vrenja Holandije, Perugin u Peruzi i drugi u čijem delu nišla ne olfkriva narodne pokrefe,