Naša stvarnost
LA
ODBRANA KULTURE U SPANIJI 83
dicija i pronalazak bile su za mene nepomirljivo suproine reči.
Nije bez razloga, dragi moj Tzara, što smo na kraju rafa, u nimalo fradicionalnom dekoru ruševina, među kojima su se vukli ljudi sa osakaćenim felom i srcem, nije bez razloga što smo prihvalili, sa bučnom radošću, prkos koji ste bacili u svef pod imenom da da.
Evo nas, danas, okupljeni u zajedničkom zanosu koji nije negacija onog ondašnjeg očajanja, već njegovo prevazilaženje u kome se opet nalazimo sa svima onima koji su ovde i koji manifestuju poverenje u nepobedivi uspon čoveka.
Šlo se mene liče, dao sam o fom starom duhovnom stanju poslednji izraz u doba 1929, u mom Traifć du Style, posle koga sam još dugo vukao proklele fragove svojih starih zabluda. Likvidacija ovog društvenog analfabelizma koje prefslavlja individualizam, nije posao jednog dana, i ona se ne sprovodi samo kroz isloriju jedne misli koja sačinjava delo jednog pisca, već islo fako i kroz njegov živof. Zna se, uostalom, kako sam, da bih to sproveo, lako prešao preko prijateljstava moje mladosti i kako sam išao svojim putem, pljuvan uvredama svojih saputnika iz doba ludosti. A što se tebe liče, Rimbau d: umem, danas, kako si govorio, da pozdravim Lepo{u.
Pozdravljam fe, moja Francusko, radi one svelflosti u tvojim očima koje su videle kako pada Bastilja, pozdravljam fe radi tvojih očiju pofteklih od iskona, i nežnih pesama koje nadimaju tvoje grudi od žita i mleka, radi „II pleut bergčre” i radi „la Carmagnole”, radi Racine-a. i radi Diderot-a, radi „Nous n'rons plus aux bois” i Maurice Chevalier-a. Pozdravljam fe, moja Francusko, radi Jovanke dobre Lorenke, i Babeuf-a, koji je, kao i ona, umro što je imao i suviše veliko srce. Pozdravljam te radi tvog pevajućeg govora koji pronosiš širom svela, radi tvog govora u kome olkrivamo naše ljubavi i pejzaže našeg proleća. Pozdravljam fe radi samo febi svojsivenih preliva tvojih brda i tvoga glasa. Pozdravljam fe radi onoga što je najsmelije francusko u velikoj poruci za Hleb, Mir i Slobodu, u poruci koji su fi donela svetlu i koja raste u buri sa naglaskom Belle ville-a koji uvek pomalo pojseća na Komunu, fu prvu pravdu koju je čovek vaspostavio usred Pariza.
Ah, dajte mi, dajte mi reči vesele i čiste kao suze da bih, najzad, mogao da iskažem razigranu ljubav prema mojoj zemlji, za lu Francusku 14 jula, tako mladu i fako polelnu, koja se, kada su hteli da je zgaze kao vinovu lozu, podigla sa starim pesmama slobode na usnama.
Desilo mi se da sam prošle zime dobro nasmejao onu gospodu iz naše „nacionalističke” štampe. Povodom jedne književne nagrade koja mi je dodeljena, odgovarajući na uzbudljivu počast koju su mi ukazali radnici jedne velike melfalurgijske fabrike u okolini Pariza, bejah jednostavno izjavio da, ako moja današnja dela dobijaju neku novu vrednosti, fo dolazi otuda što smo svi
6*