Naša stvarnost

142 LJUDI — DOGAĐAJI — KNJIGE

Radić one nevolje od kojih mali seljak pati bez neposredne veze sa svojim položajem u drušivu, radi dramalične sažefosti možda, radi lifterarnog efekta verovafnije, nagomilava, pofencira kao u fugi, da bi krajnjom poenfom dao poslednju ,humanu” glazuru anegdoli, da bi poslednjim potezom kičice završio bolećivu žanr-sličicu. Zato njegove priče, u detaljima uverljive, u celini deluju konsfruisano, uz fo odmaknufe iz svela uzročnosti u neku sferu ćudljive sudbine. Njegov Jevrem u priči „Olac” ne samo što uveče ropće što su se foga dana nevolje „okomile na njega kao da se kapom na Boga bacao”. Ne samo šfo mu se uveče, faman kad je hteo da se pomiri sa sudbinom, vraća iz varoši sin „,čkarliran iz čkole”. Nego kad olac sufradan ujufro, nabusito i ne davši sinu da doručkuie, polazi s njim u susedno mesto da ga dš sfrogom majstoru na zanaf, sudbina mora s njim svirepo da se poigra: svrafivši začas do poznanika da ga pila za prilike i cene, a ostavivši sina uz bučnu reku, on ne nalazi sina nego vidi njegov šešir u vodi./;U tragičnoj zabludi skače u vodu, a sin ga gleda kako se davi loveći njegov šešir.

Mora se priznati da Radić ponekad baca lelimični pogled na društvene odnose, ponekad odapinje i poneku strelicu, pokazuje poneku činjenicu o živolu malog seljaka, izloženog čaršiji i seoskim gazdama, oplerećenog porezima, stegnutog sa svih strana. Ali i fu Radić, bez rđave namere, dolazi do blagog rezonovanja o ljudskoj. nejednakosti, kao u „Klizavici” ili u „Staroj i novoi sirofinji”, ili do neke zagonelnosti ljudske duše kao u priči o Filimonu, koga je doživoino žao što je ubio kurjaka, koji mu ništa nije naudio, a nije ga žao što je ubio seoskog kmela. Političke sfrelice autora zadržavaju se mahom na površini, kao na primer u persiflaži „Izbori”, gde provincijski infelegeni malo suviše prezrivo gleda seljake što politiziraju u krčmi i daju glasove za rakiju.

Radić voli i političke konfrasfe, kao u „Rudaru Vuletu” i „Prema svecu i fropar”; no i fu je poenfa u slučajnosfi da istoga dana umiru bogati vlasnik rudnika i siromašni zanesenjak koji sanja o rudnom blagu, ili pak siromašni Zdravko zidar i podrigli gazda Todosije, koji tek što je uz meze konstatovao smrt siromašnog suseda. Među pričama u kojima se seljaci, mshom silne gazde, domaćini, šerelski dovijaju, nadmudrivši nekoga ili ostajući nasama– reni, najupečašljivije su „Hiljadarka” i „Očeva bolest, U tom glišićevskom žanru Radić je dao nekoliko vrlo uspel:;h pričica, iako se ponekad spušta u laki humor kao u priči „Bez duvana”.

Prikazujući odnose rada i jezivih prilika u koje u sivoj svakidašnjici ulaze ljudi prodajući radnu snagu, Radić i pored vrlo živih opisa ostaje na Ttobože objektivnom konstafovanju, kao u priči „Neznani junak”, žovijalnoj zgodi o pečalbaru koji prenosi granalu spremnu da ga raznese, za dvesta dinara, a da ga preduzimač nije pogrešno razumeo učinio bi fo i za četiri.

Ne bismo se upuštali u fe pojedinosti da Dušan Radić nema zaista nesumnjivih pripovedačkih kvalitefa, sočan narodski jezik i formalnu zaokruženosi, iako mu priče, prefežno naralivne, ne prelaze okvire „short story"-a, pričice. Ali moramo da ističemo fe nedoslafke fim pre, šlo pokušavaju da ističu Radića kao jednog. od „malobrojnih iskrenih socijalnih pisaca”, kao jednog od najboljih prefstavnika naše nove literature, koja se fobože sivara kroz „Našu knjigu”.