Naša stvarnost

S. FANDUROVIĆ O POZORIŠTU 143

Treba da primelimo još: Kod pisca sa iako lepim jezikom neugodno deluje ono sistemaisko izostavljanje pomoćnog glagola kod prošastih prideva, uobičajeno u „Našoj knjizi”. To daje jeziku palanačko-„narodsku” aljkavosft. Da navedemo samo prvu rečenicu iz ove knjige, inače romanličarski kićene: „Na brestu, u samom vrhu, pličica čevrljala u slavu Boga vesela kao da joj sunce zapalilo dušu”. A na kraju priče, ista la pličica „na brestu čevrljala. Krilatfoj, Bog joj bio bliži...”

š. P.

G. SIMA PANDUROVIĆ O POZORIŠTU

U članku povodom jubileja g. Dobrice Milutinovića, objavljenom u „Politici” od 10 oktobra tf. g. g. Sima Pandurović se dofakao i inferesa publike prema pozorištu. Upuštajući se u pitanje šfa privlači današnju publiku u pozorište, g. Pandurović nije vodio računa ni o razvifku pozorišne umelnosti, ni o promeni kulturnog i društvenog slupnja sredine. G. Pandurović veruje da ono šlo je zanimalo publiku pre fridese} i pedesel godina, zanima u isloj meri, u istom duhu, kriterijumu, i na isti način današnju publiku.

Po njemu je pozorište „u prvom redu i pre sveega glumačka ume

nosf", a svet odlazi u pozorište „da vidi glumu, a ne ca sluša literaturu”. „Za literafutu mu je dovoljna”, kaže dalje g. Pandurović, „i dobra knjiga pokraj domaćega ognjišta, u samoći i lišini”. Sledujući ova-

kvom rezonovanju, ofima mu se i subjeklivni izraz njegovih osnovnih koncepcija o pozorištu i pozorišnoj umefnosti: „Uoslalom”, završava on svoju misao, „ja i danas više volim dobro odigranu lakrdiju, no rđavo prikazanog „Hamleta”.

Odmah ću iznefi jedan njemu vrlo blizak primer koji kategorički demantuje ove njegove poglede, primer komada „Aliluja” u kome je glavnu ulogu igrao s velikom dramskom izražajnom snagom baš g. Dobrica Milulinović o čijem glumačkom falenfu i glumačkim zaslugama polpuno je opravdano s puno hvale govorio g. Pandurović „Aliluja” je i pored lakve impresivne i snažne glumačke igre imala vrlo slabu posetu publike. Nije isfina, dakle, da je veći deo publike privučen u pozorište samo glumom. Današnja publike firaži od pozorišla da mu ono neposredno i istinifo govori o akluelnim drušivenim problemima. Uz fo naravno ona još fraži da joj lo šlo joj pozorište daje bude oživljeno na pozornici i solidnom i sugeslivnom clumačkom igrom.

Veći deo današnje pozorišne publike i po svojoj bogalijoj kulluri, po svom boljem ukusu, višom cenom pozorišne umelfnosti ne slaže se s refleksijama g. Pandurovića i odbacuje lakrdiju makako bila ona dobro glumački igrana. G. Pandurovića može zainferesovafi i komad sasvim bezidejan, besadržajan, prazan, reakcionaran i nelileraran, samo ako je do jačeg izražaja došla u fom komadu gluma. Takvom komadu, međufim, današnja publika ne poklanja nikakvu pažnju, a g. Pandurović se može uverili iz pozorišnih blagajničkih knjiga da je poseta publike na dobro igranim lakrdijama mahom bila vrlo mizerna. Publika s druge sfrane poslavlja fakođe zahtev da „Hamlef"' bude dobro glumački igran, ali nikad neće za lošu igru u „Hamletu” iražiti kompenzaciju u kakvoj dobro igranoj sadržajno siromašnoj i neliferarnoj lakrdiji. U hsvatanjima današnje publike dramska literatura j