Naša stvarnost

MAŠE GRAĐANSKO DRUŠTVO 90

našnje Vojvodine, fako i u gradovima Srbije (Beograd, Smederevo, Šabac, Valjevo, Požarevac). Što je još važnije, potonjim arhivskim proučavanjima frebalo bi taj broj, može bifi, udvostručiti, jer fu freba dodati Cincare Sombora i Subolice, Sremskih Karlovaca, Pančeva, Vršca, pa i sela u okolini fih gradova. Mi znamo, na primer, da je u deset sela i varošica velikokikindskog Distrikta 1821 bilo 112 koje Greka, koje Makedovlaha. Tražeći ne= kada druge podašlke, naišli smo u arhivu karlovačke mitropolije na akt 1821/102 koji sadrži popis vernih fe mitropolije, i u kom su od Srba izdvojeni i Rumuni (u Novom Sadu ih je još 1821 bilo preko 400) i Makedovlasi i Greci. Još 1821 bilo je, prema fome popisu, u mitropoliji 3139 Makedovlaha i 3519 Greka, a fo, kađ se sabere, čini 6658 Cincara. Toliko ih pak nije zabeleženo u drugom delu knjige dr. Popovića.

Pa ipak, pri današnjem stanju ovih proučavanja kod nas, izgleda da je mnogo rečeno, kad se kaže da su našu čaršiju slvOrili Cincari, a još manje se sme reći kao da su nam oni sivorili i građanski stalež. Ili bar, ako se u nekoj oblasti srpske zemlje nađe da je teza dr. Popovića fačna, frebalo bi je bar feriforijalno ograničiti. Za Vojvodinu, gde se obrazovalo prvo pravo građan–shvo Srba, mislimo da smemo lu tvrdnju odbaciti.

Kao što se vidi, mi pojmove čaršija i građanstvo sasvim ne identifikujemo. Čaršiju, ako se dobro razumemo, čine zanallije i dućanski frgovci, pa evenlualno i spekulanti koji dućana ne drže, dok honoraciori, činovnici i slobodne profesije latinaca, u čaršiju ne spadaju, a važan su sastavni deo građansiva. Kroz lafinsku školu XVIII stoleća, nju su novosadski Srbi imali već od 1732, a bila je pristupačna svim Srbima Vojvodine, u naše građansivo su dosta lako ulazila deca ratara, vinogradara i druga srpska deca sa sela. U gimnaziji Sremskih Karlovaca, godine 1821, 1831 i 1841 učenici čiji je otac agricola ili vinicola čine oko }5, 10 i 17"/o. Ti učenici kad svrše gimnaziju i filozofiju, a naročito ako svrše prava, medicinu ili zemljomersivo, postaju ugledni građani; njihovosiromaštvo im malo smela u fome; većinom, oni se žene mirazu= šama frgovaca i zanallija, pa postaju i imućni zemljeposednici.

Pored toga, mislimo da bi Trebalo pre donošenja konačnog suda izradifi razliku koja je postojala među Cincarima raznih naših pokrajina. Kroz celo XVIII, i duboko u XIX stoleće morala je bili velika razlika između Cincara Vojvodine i onih u Stbiji. | jedni i drugi su bili „furski podanici”, ali je ta činjenica različito primana u dvema pokrajinama. Slufimo da je Cincarin u Srbiji mogao dovodili ženu iz Moshopolja, Kafranice ili Kožana, pa daleko duže čuvati „čistoftu rase”, nego li Cincarin u Vojvodini, koga je turska vlast, iz fiskalnih razloga, htela održafi u stavu pečalbara, kako bi svoju zaradu slao porodici u Turskoj, što je ope sprečavala Auslrija. Pri takvom stanju sivari, Cincari u Vojvodini su se morali ženili Srpkinjama, u najboljem slučaju Polusrpkinja-