Naša stvarnost

KULTURNO NASLEDJE.

RADOJE DOMANOVIĆ

Siromašni Stevan iz narodne pesme rekao je andelima prerušenim u božjake: „Dao bih vam svoje janješce, jedino svoje blago, kad bi mi bilo tu”. Anđeli su mu odgovorili: „Ako j'srce ko jezik, sad će jagnje biti fu”...

Anđeli su znali da srce i jezik nisu uvek saglasni, nego, naproliv, često u suprofnosli. | io nije fako samo u običnom živofiu. | ne važi samo za diplomate Taljeranova reč: da je čoveku dat jezik da njime sakrije svoje misli. | u književnosti i javnom živolu posloji često nesklad između osećanja i rada jednog čoveka. Nije redak slučaj da ljudi nagriženog i oksidisanog karakfera propovedaju moralno uzdignuće i negovanje građanskih vrlina; da se bezdušni sebičnjaci prikazuju kao nežni altruisti; da nazadnjaci u izvesnim frenufcima deklamuju o slobodi; da se pafriofizmom razmeću ljudi koji su u doba krvavih ratova zgrtali bogastvo! Ima i nevinih nesaglasnosti: živahni veseljaci i bežbrižnici pevali su tužne pesme i pisali pesimističke pripovelke; raspusnici i sladosfrasnici uzimali u književnosti ulogu idiličara; neradini uzdizali pregnuće i rad; lrezvenjaci kašto proslavljali alkoholične orgije...

To maskiranje i prerušavanje bilo je nekad svesno i namerno; nekad nesvesno i neholično. Ima tome više uzroka. Najpre i najčešće, želja da se čovek pokaže boljim nego šio je, da prikrije svoje loše insfinkte, sebične težnje, nesocijalna osećanja, moralnu ebolelost. Pa onda, pojedini veliki ili smeli književnici snažno pri= vlače manje obdarene pisce pravcem profivnim njihovim sklonoslima i sposobnostima. Zafim, poneki književnici po poznatom zakonu imitacije idu za književnom modom sivorenom tuđinskim ulicajem i ako ta moda ne odgovara njihovim osećanjima. Dalje, i ležnja da se pošto polo bude originalan, da se oslobodi pri znalih književnih pravaca, da se naglo raskine sa još neoslabljenim ftradicijama nagoni i neke frezvene i razumne pisce da zalaze u bespuće. Najposle, i sujelna želja da se izgleda dubok i fajanstven baca pod pero pojedinih književnika maglovite, nejasne, piltijske rečenice i stavove...

Radoje Domanović ne spada u vrstu ovakvih književnika. On se nije pretvarao, nije nimalo glumio, nije se povodio za književnom modom, ni podražavao kakvom luđinskom piscu, niti se zaneo za književnim novačenjem. Nije izlazio iz koloseka koji mu je određen temperamentom i karakterom. Uz njegovo ime nagovešlavana su ponekad imena Sviffa i Gogolja. Međufim, nema ni