Naša stvarnost

KULTURNO NASLEĐE 13:

duševne ni moralne zajednice među Domanovićem i ova dva čuvena evropska književnika. Svift i Gogolj počeli su rad kao slo bodnjaci pa se posle izvrgli u nazadnjake. Svift je bio sujetan, sebičan, razdražljiv, čovekomrzac. Gogolj je bio nastran, mračnjak, mistik, golovo bigot. Obojica su svršili život u ludilu. Domanović. je, naproliv, bio celog svog veka slobodan mislilac, čestit demokral, vedra, iskrena, nesebična priroda, socijalan fip, zdrav du hom i ako slab felom. Svift i Gogolj gledali su na život i ljude pomućenim pogledom i kroz razboljen i zamračen femperamenat; Domanović je gledao bistrim očima kroz zdrav femperamenatlt. Književni radovi Domanovićevi mogu se uglavnom podelili u ri grupe. U jednima preovlađuje njegova simpalija prema nevoljnim i polištenim, i bolećivost za paćenike i sfradalnike (,,Baba Stana”, „Smrti”, „A hleba? „Razorena sreća”, „Pevačev Uskrs”, „idealisF” i sl.). To je slabije poznat i manje cenjen Domanović, čovek mek i nežan, dobrodušan i saosećajan, human i socijalan. Ali tu nije njegova glavna snaga. Njegov pravi književni talenat odveo ga je drugim pravcem. Pravi Domanović je humorist u najboljem značenju le reči. Njegov pogled najbolje sagleda mahne i nedostafke; slabosti i nasfranosfi; pogreške i zablude; besmislice i ludosti. On sve fo posmafra poismešljivo ali i oprosiljivo, zajedljivo ali bezlobno. Njegov mučan lični život nije uspeo da u njemu ubije dobro raspoloženje, vedrinu, duševnu dobrolu i opfimizam. Domanović je bio gonjen zbog svojih slobodoumnih načela i čvrstog poliličkog stava. Živeo je u malferijalnoj neslfašici, s nezbrinutom porodicom, neizveslan za sulfrašnjicu, ali fe lične nedaće nisu mogle promenili njegov femperamenat ni oslabiti njegov karakter. Domanović nije ni uzdisao ni jadikovao, niti pokazivao u svojim delima zlovolju i srdnju, gnev i mržnju, kao njegov u palnji brat Đura Jakšić. Njegove humoristične i humoristično=salirične pripoveške i skice (,Ne razumem”, „Pozorište u palanci”, „Glasam za slepce”, „Nigde spisa”, pojedine scene iz „Sltradija”, poveliki deo epizoda iz pripovetke „Kraljević Marko po drugi puf među Srbima”, mnoge „Uzgrednice” iz „Odjeka”, poneke sličice iz lista „Stradija”) imaju dobroćudnosfi, nasmeja– nosli, vedrog duha i ređe bodu kao frnje i žegu kao koprive. Tu je pravi Domanović, onaj koga smo intimno poznavali i neobično: voleli, | u usmenom opšlenju on se simpalično polsmevao i najboljim prijateliima, uvećavao njihove nedoslaške, šalio se na račun njihovih doživljaja i fo sve u duhovifim dosefkama, prijateliskim zajedanjima, dobronamernim pošalicama. Imao je duha, štono reč, na pretek i pozajmicu. Ali je u radovima koje pomenusmo bio bez jefkosti i žučnosti. Takav je bio njegov femperamenal. Ali ono što nisu mogle učiniti njegove lične painje, učinilo je irpljenje naroda. Domanović je uspeo da zadrži svoju vedrinu uprkos svojih nedaća. Ali je pred sam kraj XIX veka i u počelku XX političko stanje u Srbiji postalo teško i nesnosno. Sfranke ukinule, slobodna reč okovana, zborovi zabranjeni; ugledni pariski