Naša stvarnost

KULTURNO NASLEĐE 17

u srcu Nušićevom po njegovim rečima „kao neki čarobni zamak, ili kao nedokučeno gnezdo gde caruje slari orao, a orlići izleću u svet i vraćaju se s večeri na legalo.” Čarolija se nalazila u njegovom istočnjačkom okviru, u marcijalnoj figuri Jove Ilića, s fesom na glavi i čibukom, u njegovom impozanfnom domaćem miru, autorilalivnoj slrogosfi i ozbiljnosti. Za Nušića i druge koji su bili onako egzalfirani poselioci tog doma, on je bio oličenje srpske palrijarhalne, porodične zadruge, onih vremena kada se „znao gospodar u kući”, žena bila poščinjena, a deca u sfrahu i pokornosti primala zapovesti svojih roditelja. U Nušićevom komediografskom radu, fada kada je on kroz komiku i karika= furu zajedljivo i podrugljivo posmatrao promene drušiva, rušenje pafrijarhalnog fipa porodice, izlaz žene na ulicu, slobodu dece, uvek je odjekivao poziv ove idealizirane pafrijarhalne prošlosti. Osećalo se da se na toj osnovi pravila kod njega karikalura i parodija iz politfičkog živola s pariskim borbama, koji je odudarao od onog njegovog duboko skrivenog, ali naslućivanog unufrašnjeg kulta vremena kada su palrjarhalne porodične glavešine rešavale narodna pitanja u dostojanstvenom miru, bez skupština i administracija.

Uz ovaj konzervativizam koji je Nušića približavao Sfevanu Sremcu (s fom bifnom razlikom što Nušić nije ofvoreno, ni iz određenog poliHčkog slava ismejavao napredne ideologije), boemija veoma raznolika u političkim idejama i moralu imala je uticaja na Nušićevo držanje u borbi naroda sa apsolufističkim režimima log doba. Najpre osamdesetih godina imamo ga u Opoziciji protiv diktaforskog ličnog režima. Nadutost, osionost, dvorske kamarile kralja Milana, njena lakejska servilnost u momenfima kada se irebalo udvoriti, laskafi sujeti kraljevih štićenika, duboko su uvredili Nušića koji je revolfirano ustao profivu sramoćenja naroda i njegove junačke prošlosti. Nušić je zbog ovog revolta, zbog jedne pesme ležao u požarevačkom zafvoru (faj momenat da je zbog jedne pesme ležao u zafvoru nesumnjivo je imao udela u onoj njegovoj lepoj i poštenoj odluci da ustane u poslednjim sfaračkim danima u odbranu ugrožene slobode umelničkog sfvaranja). Iz tog vremena mračnih, reakcionarnih osamdesetih godina prošlog veka, imamo Nušićeve satire „Narodnog poslanika” i „Sumnjivo Lice”, komedije u kojima je pod uficajem Gogolja u svežoj lokalnoj boji i pogođenoj slici fipova prikazao sramnu igru režima i sve one apsurdnosti do kojih se dolazilo prilikom političkih gonjenja. No posle ovih saMira, koje nisu bile upofrebljene u borbi naroda da se oslobodi nasilnog i monsfruoznog režima, jer nisu mogle bifi na pozornicama prikazivane, Nušić je počeo da izmenjuje svoj ogorčeni stav prolivu onih koji slabe duh i kvare moral u narodu. U „Listićima”, koje je pisao u zafvoru još je živ i ošlar akcenat njegovog revolfa, izražen u diskrefnim, ali ofrovno ubodljivim safiričnim aluzijama, no u isto vreme oseća se u njima i slabljenje

>