Naša stvarnost

OSUDE BEZ PRIZIVA j , 21

jer: narod, fo je Plamenac! Ko nije sa Plamencem, on je profiv Plamenca! Pa sad neka nam se bog smiluje.

Protiv Plamenca je i Ivo Ćipiko. Pravedni, plameni Žarkov gnjev Ćipiko je navukao na sebe lime, šlo „nije iz nižih slojeva” nego je „čak poreklom aristokrala”. Istina, kasnije je poslao „renega aristokratije”, ali i tada „i suviše visi u vazduhu, iznad klasa, da bi se mogao založili za prava one klase koja je od svih (?!) napuštena, od svih (?) prezrena i pljačkana...”; „vodi dvosfruki život i piše dvostruko: danju šalje svoje laktaške izvešlaje u laktaške novine; noću, krišom, da niko ne zna, — vodi svoj . dnevnik, gdje se bori za bedni radni i rafnički narod, gdje se bori profiv laktaša, i proliv sebe; za dnevno njegovo pisanje zna ceo svef, za dnevnik njegov niko — ne prepisuje ga, ne izdaje ga, ne štampa ga ni legalno, ni ilegalno” (tHiše, zaboga!). „Ćipiko nikad nije bio u stanju da skine sa sebe svoju ciničnu pasivnost, melanholiju, senfimenfalnosf: on hoće samo da bude revolucioner, ali nije mogao postali ni pravi demaskirač (!). Kako i da bude borben, kada treba da se bori protiv sebe... On je protivnik klasne borbe !.. Ova dvostolična (!) misfika i pasivnost, ova jeza od klasne borbe urađa u njemu pasivnom dvoličnošću, humanizmom osjećanja (!), dekadenfnim žaljenjem slabih bez i trunke... pomoći, akcije”. Kao i oslalim realisftima Plamenac i Ćipiku prebacuje što ne zna ovo ili ono; pored oslaloga šio Plamenac zna a Ćipiko ne, jeste i to, da će seljak, „dok su kandidati iz gospodskih partija ... uvek glasati za onoga od njih, koji mu lično obećava... A pošto Ćipiko nije ništa preduzeo da ovo slanje izmeni, fo on ne bi imao pravo da ga krtikuje” (potcrtao R. Z.).

Ko nije sa mnom, protiv mene je! Plamenac misli da su polifičke parole — vječne formule. Ovu njegovu lozinku bacili su pred svoju arenu i Veliki Mešfri jednog plamenog posla. Plamenac je ponavlja 1937 godine! Šta se njega lfiču riječi o borbi za neufralizaciju onih koji nijesu saradnici, o borbi za očuvanje prava književnika da budu neufralni pred plavim kaplarom koji im dovikuje: ko nije sa mnom, proliv mene je! Pisanje je barikada, i Plamenac puca, puca, svejedno na koju sfranu...'

No, idimo dalje.

Neka je Ćipiko stvarno, neka je Stanković „sfvarno ili samo po menhtalitfefu” arisfokrafa — pa šlfa se dokazuje fime? Da li se zbog toga može jednoga proglasiti književnikom begova i kulaka, a drugome oduzeli pravo da kritikuje? Jedan od najomiljenijih pisaca današnjice, Tolstoj porijeklom je aristokrafta; Puškin, za kojega je Ilić rekao da je bolji pjesnik od Majakovskog, takođe je aristokrafa; Klajst, o čijem Mihaelu Kolhazu Lukač govori kao o jednoj od najdivnijih „pobjeda realizma”, isto tako je bio plemić; plemići su bili: Gogolj, Njekrasov, Balzak itd. Svi ti veliki književnici su narodni književnici, jer porijeklo nije odlučujući faktor, nego odnos prema narodu, narodnom živofu, odnos pre-