Naša stvarnost

100 JOHN REED

ganstera u Tammany Hall-u na izlet u Coney-Islandu, u vreme toplih letnjih noći.. Na dva koraka od mene imao sam SsVve pustolovine sveja, na kilometar daljine, sve zemlje.

U Njujorku sam prvi put zavoleo i prvi put opisao ono što sam video sa gordom radošću koje donosi stvaranje. — Saznao sam, najzad, da mogu da pišem. Tamo sam stekao prve poglede na život svoga doba. Varoš i njeni stanovnici bili su za mene otvorena knjiga. Sve je bilo materijal za istoriju, dramu, ironiju, tragediju i opori humor. Tamo mi je prviput postalo jasno da stvarnost u mnogome prevazilazi dosadne i zastarale pesničke izmišljotine. Padgod sam se zadržavao duže van Njujorka nisam bio ni srećan ni zdrav... To je i sad slučaj, ali ne mogu više ovde stalno da živim. U gradu sam suviše obuzet svojim osećanjima i istraživanjima. Sada želim malo više fišine i mira da bih mogao misliti i isvući iz svojih bogatih iskustava nešto lepo i snažno. Stanujem sada na selu, na jedan sat od varoši. Mogu famo da odem s vremena na vreme i da se zagnjurim u falas gomile, u njenu buku i u svetlosti, i da se vratim ovamo, da bih pisao pored mirnih bregova na suncu u čistoži vetra.

U to vreme čitao sam mnogo naprednu litaraturu, posećivao sve vrste mitinga, sretao socijaliste, sindikaliste, i pored svega, sve moguće utopisfe, koji su cepidlačili, i prodavce svih vrsta lekova za sve stvari. Zanimali su me — ima toliko vrsta ljudil — a živofnosi feorija koje mogu da pokreću ljude, osvajala je maštu. Sve u svemu same ideje nisu me naročito privlačile, bilo mi je potrebno da vidim. Prilikom svojih šetnji po gradu morao sam, hteo ne hieo, da se uverim koliko je siromaštvo sa svojom povorkom nedaća, nakazno, i istovremeno svirepu razliku između onih koji imaju suviše automobila i onih koji nemaju dovoljno da jedu. Nisam iz knjiga naučio da radnici proizvode sva bogaisiva sveta.

Štrajk tekstilaca u Lawrece-u tek se bio završio i omogućio mi da surovo proverim ono što sam već znao o odnosima industrijalaca i radnika. U to vreme izbi štrajk u preduzećima Petorson. Tamo sam sreo Bill-a Haywood-a, Gurley Flynu-a i druge lidere. Oni su me privlačili. Voleo sam u njima to što su shvatali radnike.

Posle propasti štrajka neki su me prijatelji poveli u Evropu da provedem leto. U Italiji sam se razboleo i vratio se u Njujork, oslabljen i slomljen. Šest meseci nisam golovo ništa radio. Zatim me »Metropolitan Magazine« zauzimanjem Steffensa, poveo U Meksiko za svog ratnog dopisnika.

Villa je baš bio zauzeo Chihuahua kad sam prispeo na granici, i spremao se da pođe na Torreon.

Ostao sam čežiri meseca u Meksiku sa ustavnom vojskom. Užasno sam se plašio kad sam prispeo u ovu zemlju. Bojao sam se smrti, osakaćenja, tog čudnog kraja i njegovih, ne manje čudnih stanovnika, čiji jezik i mentalitet nisam paznaVao. Ali snažna radoznalost me je gurala: osećao sam da sam morao saznafi kako ću se ponašati pod paljbom, kako ću se snaći među ovim primitivnim ljudima, u rafu. Tada ofkrih da kuršumi nisu tako strašni, da strah od smrti nije