Наша књижевност, 01. 08. 1946., стр. 59

Из заробљеничког дневника 539

Јеси ли ти у небу свијао од родних својих река и од младих зора. и од безумних снова стас свога далеког другаг

Јеси ли и ти у ноћи слушао како ти дивља трава — да ли у Гданску крај мораг — на прагу кућном клија и дом ти поткопава2

На руци ми је од туђинова гвожђа црвена гривна, која жеже траг ране без пребола.

У срцу страва... И буна твоја, гола.

Да ли те је исти овај силник, који и мене, овамо довукао, брат: од моје крви2

Да ли те је с Балтичког Мора, где се ћилибар лови, или с балканских река од друга отргаог

Да ли је и теби, друже, кућу ископаог

Слутиш ли да си ти први, а ја потоњи од наших страна што мре овако срамно сред ових ропских уза»

Ћутиш. Ти ћутиш у даљини. Бар реч да ми прозбориш, док се небо ово глухо, глухо и ниско, тек мало одигне да наша прадревнз киша, од тебе, из незнани мртве, довде доплови.

Ћутиш у страви. ;

Али бол твој без суза тешко пада по мени.

и рана твоја — на мојој руци крвави. ж

Па гледам у ту руку крваву, и гледам у мутна небеса, а у мени, негде на дну, можда крај срца, чујем песму:

Ах, сини, сини, Сунце да огрејем руке, да одагнам муке и бауке!

Узалуд.

Узалуд куцам у небеске двери из магле ове густе,

узалуд лупам рукама зрачним да златан зрак пропусте.

+

Кад се над Шлеском небеса затворе ни сто Сунчевих кључева

не могу да их отворе.

Неће да их отворе.

Узалуд куцам,

Заган, 20 маја 1941