Наша књижевност, 01. 08. 1946., стр. 60

540 Наша књижевност

25 АД ОДА

Не пишем више нејасној сени него теби, моја жено,

И смем већ и на јави да градим твој лик и стас,

јер знам да се сада, на Земљи овој, диже, ка небу извијено,

и твоје тело; и знам ако те зовнем у ноћи да ће ми се можда одазвати твој глас.

Она је жива! И сад је без страха гледам по целе дане, па у облаку Сунце кад јој растури слику, ја не застрепим, ломан, да јој је дошао крај. И не склапам очи ако јој ветар замрси косу, место брезине гране, и не уздрхтим више кад у ромору кише ослушнем њен јецај.

Ветар је небом брише, ал она, гле! на Земљи све ми стварни ја бива, па зар да страхујем и даље какву ће опет да је изваја мој сан2

И не бојим се јутра да ће је однети. — Јер ти си жива,

а још ми ближа бићеш, и јасна, г топла, кад те озари дан.

Бела те зора више из црних снова не краде,

и ја већ буђењу кличем, јер ми сад оно, не само сан, буди твој Лик. И сунце док небеса кује, и шуме диже, и откива изворе младе,

ја градим и гледам тебе, па птицу не чекам више, него твој узвик.

И чујем те. И кујем те од зракова ковних, од песка, и од бола овог што га не могу да преболим, од бола растанка и среће састанка, који нећу моћи да дочекам, од свих поља наших, и од свих шума, које без тебе не бих умео да волим, и од јада који је толико твој, и од Сунца овог под којим сам остао сам.

Којим свитањем да ти красим лице, да ли звездама или небеском травом2

За чело твоје брижно да свучем дугин лук>

Хоћеш ли Дримом или Лимом, да л реком Таром или Моравом,

водама којим да ти обвијем струк>

Сунце кад се пробуди иза вајата наших, па лист и тебе облије, и сенку баци твоју, кроз траву, у облак,

чекам је ја у Шлеској да се и довде надвије,

и гледам с њом да сложим ћутљиви свој корак,

Да л' ћеш се, јадна драго, Сунце када ми клоне, да би грануло у новој зорп, да ли ћеш се тргнути од сенке што је топлија но икадг И да л' ћеш руком прећи по челу и тој сени која у сутону гори, и пренути се што је то моја сен а не вечерњи хладг