Наша књижевност, 01. 08. 1946., стр. 63

Из заробљеничког дневника 543

Свуда је сребрна слана по жици била попала, а Сунчев се црни котур, иза ње, распете, пео.

Ја не бејах у сну оном звер што је у клопку пала, ни лептир, ни медуза која се сплела у мреже.

Ја усних тад мрежу ову што ме је овде чекала, уснио сам мрежу ову која ме до крви стеже.

И јекнух понова: „Мреже!“ — под жицом овом, проклетом, што ме је давно спутала,

јер бејах понова у сну, који се сада, преда мном, на јави повампирио.

Али је тај крик очајни сад само пустош гутала,

а додира јој не беше да би ми срце смирио.

Ње нема сад крај мене да ми приђе кб пре. Ја залуд, ево, вичем — сну краја нема, не!

Знам, знам ја сад добро сан тај који сам некад уснио, с Месецом врх своје главе,

и знам зашто сам некада онако грозно вриснуо од страха и од чуђења.

Ја чекам, чекам без снова, сред ове стравичне јаве,

ту руку да ме изведе на стазе новог буђења.

МИЛАН ДЕДИНАЦ