Наша књижевност, 01. 08. 1946., стр. 64

МАЈКА

— одломци —

[

У јесен четрдесет прве, сећам се кад дуне ветар, пред кућом отпадају јабуке, па се низбрдо котрљају — или ноћ, све мирно, само чујеш како јабука пролази кроз лишће и гране, па доле тап... знам _ беше јесен, а мени мој муж Раде:

— Маро, вели, ходи-де овамо.

Дођем ја. Стојимо под јабуком, он се ухватио руком за грану, па се после отпусти и поче да завија цигару.

Гледа он у страну па ми каже:

— Чујеш ли, вели, Маро — како ноћу грувају топови>

— Чујем.

— То мора да се негде борба води»

— Борба — ништа друго!

— И народ гине, не вреди крити —- гине народ.

— Дошло, рекох, Раде, време да се гине — ваљда је тако писано. жив у земљу не можеш!

Стојимо ми тако, јабуке отпадају, Раде за сваком гледа како не стаје у трави.

Ћутимо.

— Знаш, рече ми, да је ноћас из нашег села десет пребегло да се бори2

— Ако, вала, и треба. Да су и оних педесет отишли — не би их побили Талијани кад прођоше!...

Он се искашља, баци цигарету, па ме погледа у очи:

— Па то значи и ја да идем, ар

Ја му не одговаргм.

— Јуче су ме, рече, неки позвали: — Хајде, рекоше, са нама! Талијанска и усташка војска иде ка нашем селу: да се склонимо, да не по: гинемо кб бабе!... Ноћас би требало да кренемо!

— Кошуље, рекох му две имаш. И зима иде — понеси гуњ. А пушку, рекох му, немаш: шта ћеш за пушкуг

— Лако је за то — добићемо... Него, значи да идем» Сад с тобом под јабуком, тек пет месеци како смо се венчали, а после ко зна: да идем велишр

сними оратор

са ручни ираварчаварецаеен а

Ирсрнунненаиоњо сат =