Nova Evropa

се својски посветили својим задацима те да. се брзо остваре. Ко брзо. тачно и сигурно не може, неће или не зна радити, тај не пристаје у данашње доба, поготову не у нас, где треба толико исправити и излечити, да нико у економском и социјалном погледу не пожали историјску промену коју смо доживели, Лако је било пре рата народу казивати, да ћемо скоро боље живети. Данас се то мора испунити, а данас је за нас јуначки мегдан у тешком ситном раду. Ми стога морамо на пољу народне привреде најинтензивније радити, а ко мора, тај и може, и зна. М. Сарделић.

Књижевни и уметнички преглед,

Џорп Мередит.

Џорп Мередит рођен је 1828, исте године, дакле, кад Толстој и Ибсен, али није доспео до велике светске славе та своја два вршњака. У самој Енглеској он је касно, и с муком, изишао на глас. Први његов роман Ричард Феверел, објављен 1859, прошао је код читалачке публике рђаво, и чекао двадесет тодина на друго издање. Нису боље прошли ни други његови романи. Тек 1879, када, је објавио Егоиста, он почиње излазити на глас, али само у кругу књижевника, а Не код читалачке публике. Праву славу донови му, 1885, његов роман Динана. Отада његово име постаје опште познато као име једнога од највећих приповедача свога доба. Он долави у моду, и добија, своје фанатике, који га, приликом његове смрти 1909, славе као највећу уметничку снагу после Шекспира у целој енглеској књижевности, Али на континент, није продро ни до данас. У Француској и Немачкој почели су: га преводити тек почетком овога века, како изгледа, без икаквог успеха код читалачке публике. Од великих енглеских писаца, ниједан, чак ни Карлајл, не. изгледа континенталним читаоцима тако »инсуларан« као Мередит.

Ва своју злу судбу Мередит је донекле сам крив, Он има једну велику махну: није јасан. Приповедач, он прича («не само неза· нимљиво, него и неравумљиво. Уместо да догађај исприча директно, он нам мало помало, путем алувија, открива шта се десило. И његове алузије неки пут су нејасне као загонетке. Сваки његов роман мора се читати два пута. Прво читање служи нам само на то да разаберемо шта је предмет романа, јер Мередит прича тако као да би нам предмет био познат, Тек при другом читању, у стању смо разумети цео роман, и ценити Мередитову вештину.

Ова приповедачка неспретност пада тим више у очи, што Мередит уме да прича, кад хоће. Поједине сцене у његовим романима испричане су изврсно, с једном вештином муњевитог осветљавања,

96