Nova Evropa

кратког а бљештећег Има у Виторији опис једног двобоја, сабља и штилет, — који се чита бев предаха, и од кога остају одсеви ножа у очима, Ако, дакле, Мередитови романи у својој целини нису испричани добро, то се може објаснити само тиме, што њему није много стало до саме приче.

Треба имати на уму, да је он приповедач психолог, као Стендал код Француза, и Достојевски код Руса. Сами догађаји њега, не занимају, него њихов одјек у души његових личности, Али између Стендала и Достојевског с једне стране, а Мередита с друге, има ова. разлика. Стендал и Достојевски прво испричају факте, па онда рашчлањавају утиске које су ти факти учинили на њихове личности. Мередит почиње овим другим; он прво рашчлањава утиске својих личности, остављајући читаоцу да кроз те утиске назре, ако, и колико може, факте који су их изазвали. Ми не видимо саме дотађаје, него сенку коју су они оставили за собом. И наравно они нам онда. морају изгледати мутни.

Затим, у својој психолошкој анализи, Мередит иде сувише далеко. Он се, како сам вели, спушта у »поноре душе«, и тражи по неком мрачном дну страсти у њихову још ембрионалном стању, прати њихово потајно клијање, и сва она многобројна колебања, и мењања кроз која оне пролазе, док, најзад, не избију на видело душе са својим коначним изгледом. Обичном читаоцу треба показати страсти довршене, када су већ достигле известан ступањ јачине и свесности, Уводити читаоца, као што Мередит ради, у лабораторију душе, и показивати му страсти у стању стварања, када још нису изашле из подсвесногта, значи збунити читаоца. Он има утисак да се налази пред једним каосом.

Најзад, има још (нешто што отежава читање Мередитових романа. Мередит није анализатор миран и безличан. У његове анализе уткана су његова лична размишљања, и та су размишљања иронична. Он узима своје личности с олимпијске висине. Он је рекао једном да човечанство представља »крајње ироничну поворку са смехом богова у залеђу«. У њетовим анализама увек се чује тај смех богова, Баш зато што тако дубоко продире са својом анализом, Мередит наилази, најзад, на наше најтајније побуде којих ми сами нисмо свесни, или које сами од себе кријемо, јер у тим побудама нема за нас ничега ласкавог. Прекомерно горди на своју свест, а опет зато руковођени несвесним побудама, ми без сумње пружамо крајње ироничан призор, и Мередит нам даје то осетити у пуној мери, Њетов је стил сав прожет иронијом. Иронија, међутим, даје стилу извесну суптилност, увијеност, двосмисленост, која обичног читаоца одбија, Овај мари само оно што је јасно и одређено.

П.

| Готово сви Мередитови романи причају једно исто: историју једног духовнот развода. Две душе које су испрва биле тесно спо-

97