Nova Evropa

што Наталија умире од једне срчане болести добивене од борбеног живота који је водила уз свога мужа. освајача.

ЈЕ

Као психолот, Мередит се не ограничава на студију интересантних појединаца: поред личне психологије он се-бави и друштвеном; готово у свима његовим романима, поред анализе једног необичног психолошког случаја налази се и слика друштвеног живота из средине Викторијина доба. Тај исти човек који је у Трагикомедијантима проучавао, као лекар за духовне болести, случај Фердинанда Ласала и његове веренице, тај исти човек дао је у Бичоновој каријери једну од најуспелијих слика енглеског политичкот живота.

Мередит обраћа. нарочиту пажњу на енглеско високо друштво: њетове су личности махом племићи и богаташи. По политичким начелима радикал, као његов присни пријатељ Џон Морли, он није наклоњен великом свету, и описује га са једном немилостивом проникљивошћу која опомиње на Текереја. Али између Текереја и Мередита има ова разлика. Текереј је више писао сатиру, а Мередит комедију, великог света, Као што сведочи њетов Есеј о комедији, Мередит је мното размишљао о природи комичнота: Свог Егоиста назвао је наративном комедијом, и на само у овом роману, него и у свима другим, он је на много места подесио прави тон комедије, онај тон којим се одликују Молијеров »Тартиф« и »Мизантроп«. Као и у та два комада, тако и у Мередитовим романима, комика је горка, са нечим хладно интелектуалним, што је одваја. исто толико од сатире колико и од трагедије.

Мередит је разбацао по својим романима масу комичних личности, од којих нарочитог помена заслужује отац Хари Ричмонда у роману истог имена. 'То је један учитељ певања, који је уобразио да је ванбрачни син једнота принца; зарекао се да свога властитог сина мора оженити једном принцезом, и тај луди план изводи са вештином и дрскошћу првокласнот интриганта на једном малом немачком двору, где је све могуће. То је једна чудновата мешавина занешењака, глумца, опсенара, авантуристе и великот варалице. Ту фигуру Мередит је израдио у великим размерама, Сервантесова Дон Кихота, и међу толиким портретима из енглеске аристократије, који се налазе у његовим романима, ниједан не привлачи већу пажњу него тај фантастични портрет лажног коленовића, У својим описима, високог друштва енглеског, Мередит св задржава нарочито на претераностима пентлменске културе. У оном народу где нема џентлмена, треба саветовати људима да буду џентлмени; Енглезима, који су народ џентлмена, треба саветовати да не буду џентлмени сувише, Џентлмен, као што је опазио Мередит, има оклоности да се развије у нарочиту врсту егоиста, у егоиста, сентименталног, Његово васпитање, као уосталом васпитање сваког ари-