Nova Evropa

стократа, оснива, се на самопоштовању. Самопоштовање је лепо осећање, али га ипак ваља држати под присмотром. Оно лако ствара код човека, уверење да је друкчији него остали људи, и да отменост тражи од њега да угуши опште људске осећаје у себи. На тај начин, човек постаје гордо, извештачено створење, које сувише мисли о себи, и опет себе самога, мучи, јер не ради оно што му срце иште, него оно што држи да му лепо стоји. То претерано самољубље, тај живот пред огледалом и глумљење пред самим собом, то је сентиментални егоизам, Обичан егоист готов је жртвовати све друго својим прохтевима, пи интересима; сентиментални етоист у стању је учинити то исто ради једног става који сматра као отмен. Насупрот претераности џентлменске културе, Мередит препоручује мало више широке људске симпатије и мало више попустљивости према великим природним осећајима. Не треба се сувише гордити над својим ближњима: то извитоперава. карактер; не треба сасвим ућуткати тлас природе у себи: то суши срце. Ко се упиње да буде нешто изванредно и изузетно, ризикује да. постане један мономан, опасан и за. себе и за друге. Џентлмен је добра ствар. али под условом да не убије човека у нама.

Сви романи Мередитови додирују питање џентлменске културе. Први његов роман Ричард Феверел описује једнога оца који је упропастио свога сина, јер је хтео да га нарочитим системом васпитања начини много бољим нето што су обични људи, Његов последњи роман Чудесни брак описује једнога лорда који, због претеране гордости, постаје неспособан да изрази своје најприродније осећаје, — осећаје мужа и оца, — који упропашћује и себе и жену коју воли, и свршава тиме да оде у манастир. Између та. два романа, као врхунац Мередитове критике на џентлменску културу, стоји Егоист. Главна је личност оно што се зове »савршени пентлмен«, један млад човек украшен свима преимућствима која обично писци романа дају својим јунацима, Ипак зато, његова вереница, када га је ближе познала, хоће да бежи од њега. Поред њега она не може да дише слободно, јер у том свету мисли и осећаја у коме треба да живи заједно с њиме, нема места. за две личности, него само за, једну, и То његову.

IV.

Поред романа Мередит је писао и песме, и што је главно, његова се песничка природа осећа у његовим романима исто тако као и у његовим песмама, ЈТре свега, његов је стил, добрим делом, стил једнога песника, Стил психолошких романа обично је апстрактан; треба се само сетити СОтендалова стила, коме је служио за образац грађански законик, Мередитов је стил, напротив, конкретан, пун упоређења и слика, са једним лиривмом који опомиње на хумористичан лиризам Карлајлов. Карлајл са својом песничком прозом која намерно прелави у (бтоезсо, доста је утицао на Мередита, у погледу стила,

100