Nova Evropa
Мередит се, такође, показује песник у великим трагичним сценама својих романа, Тај мајстор комичнога тона влада исто тако сигурно и трагичним тоном. У његовим трагичним сценама нема ни труни декламовања, сентименталности, Дикенсове и Додеове плачевне дирљивости. Место тога, она језива простота и мирноћа, она нема, запрепашћеност шред »озбиљношћу живота«, каква се налази код старих грчких тратичара. i
Мередит се, даље, показује песник у својим описима природе. Тај анализатор наше унутрашњости и приказивач социалне комедије. осећа, исто тако живо природу као и човека. Он даје, на сваком кораку, описе шуме, воде и неба; код њега се велики број сцена, дешава на чистом ваздуху. Он има изврсне описе великих природних непогода, и просто изванредне описе изласка и заласка сунца, нарочито један опис изласка сунца на мору, у Бичоновој каријери, и један опис изласка сунца у великим брдима, у Чудесном браку. У његовим описима осећа се више лиризма нето праве живопиосности; то су више описи једног песника, нето једног сликара, пуни оне пантеистичке љубави природе којом је прожета, енглеска. лирика из прве половине Х]Х века.
Најзад, Мередит се показује песник у својим описима жене. Не треба, мислити да он с песничким усхићењем описује (све женске личности својих романа. Он има исто тако немилосрдне анализе женских карактера као и мушких; има исто тако неодољиво комичне женске фигуре као и мушке, Он постаје песник само онда кад говори о девојкама »девичански чистим«. Интересантно је да те девојачке фитуре нису код њега ни најмање етеричне; поред све своје девичанске чистоте, то остају »кћери земље«, саздане да буду жене и мајке. То је исти онај спој чисте душе и здравог тела који се види код Рафаелових мадона. Мередит је феминист, и сматра жену као најбољи лек од претераности џентлменске културе. Жена је много ближа, природи нето човек; то је, каже Мередит, »последња. ствар коју ће човек цивилизовати«, али баш зато она је у стању да сузбије нашу гордост и извештаченост, и да нас врати на природно и нормално.
M.
Мередит сједињује у себи способности за које би се могло мислити да се узајамно искључују: с једне стране способност психолошке анализе и ироничне визија људи и друштва, — с друге стране, способност песничког усхићења пред тратичношћу људске судбине, пред лепотом природе и жене. Један књижевник код кота, су интелектуална проникљивост и јачина осећања подједнако развијене, представља редак пример хармоније ума и срца. Та му хармонија даје једну ведрину коју ништа није у стању помутити, ни оне моралне слабости које открива на дну наше душе, ни оне лажи и извештачености које открива у друштвеном животу, Он се држи високо изнад комедије и трагедије живота коју приказује, —
101