Nova Evropa

елиту културе се утиснули, све са врло мало или нимало спољашњег стила. Тако пишемо и књиге. Правих изузетака имамо мало, Али То није увреда. То је, засада још, карактеристика, Велика, светски знаменита литература руска сва је далеко од доброг стила. Достојевски, у Браћу Карамавовима, напише цео том диалога и монолота о свему и свачему, и тешко вама ако се ма где запитате: па о чему то управо разговарају Иван и Аљоша, или старац З0сима и његово друштвог Одједаред испада реченица: »Али док не дође време великој мисли, појединци чувају и носе знамење њено. Има их који изводе душу своју ив самоће и дају је да се принесе општој љубави братској. Има их, иако су често јуродиви и луди, На тај начин живи велика мисао«. Та, је реченица гениалан резиме тешких садржина. Та је реченица у стилу. Али, нажалост, та прва реченица у стилу, једна је од последњих реченица у књизи,

Враћајући се на своје малочас споменуто становиште према сеотрадском стилу, ја мислим да просечни стил приказивања у нас треба оставити међу унутрашњим квалитетима Отила. А према томе онда сматрам да у спољашње квалитете, у оно што се зове форма, можемо рачунати само груписање већих одељака, везу између мањих одељака и сцена, измену у разним елементима прозе, цртање средине, затим, с друге стране, богатство, ритам и мелодију језика.

Око овог маленог акта теоријског размишљања покушаћу да групишем малочас обећане скице, рађене из посматрања мога у пракси.

IT. Богдан Поповић, третирајући ма који књижевни случај, удаљава се од човека као личности. Идеју своју зида он од самих идеја. Слично класичним писцима, који, како је познато, скоро ништа друго нису ни писали до животе великих људи, а у таква дела уносили мисли и принципе свих појава и времена. Платон, на пример, напише живот Перикла или Сократа, а у тим саставима ви читате мотиве свега онога што се данас општим именом зове свет културе, Слично томе, г. 5. Поповић се бори за симболе, за законе, ва истине непролавне. Тражећи само то, он успева остати потпуно независан од личности, Отуда ретка појава да он зида и логично и стручно и естетично по најконсеквентнијем плану. Тако консеквентно, да. су покрети његова стила, скретања његова од реда реду толико опрезна и спора, да су једва запажљива, и недовољно увежбаном човеку заморна, Увежбаном човеку, на против, стил г. Поповића најпре помаже да се нађе у несталној филозофији естетике, да колико толико сатледа димензије њене, које су све од реда димензије неизмерности,

Јасно је, према: досада реченоме, да су садржине код г. Поповића обично неслућене, неочекиване, нове по томе што доносе нову истину, а не нову опсервацију. Г. Поповић домаша са вакључцима својим врло често врхунце, оне, или сурове или вртотлаве и срцу нашем туђе врхунце, од којих се бојимо, и пред ко-

·. 140