Nova Evropa

јима онда толики људи констатују да им је стил г. Поповића ипак одвише светло преображен,

Да, г. Поповић је, неоспорно, новијем београдском стилу највише дао, али како тај стил, као организам, не може, данас бар, у себе да прими све оно што би му г. Поповић још могао дати, то Г. Поповић, одиста, заузима према том стилу једно необично истакнуто место, а снажним субјективно естетичким елементима, свога, спољашњег стила он сасвим престаје бити београдски и наш,

Прелазећи на покојног Скерлића, нека ми буде дозвољено подвући сурову иронију речи мртви Окерлић, кад бих баш живи Окерлић требало да кажем. Јер, цела Скерлићева духовна KOHструкција и јесте у томе што није идејне и вечите истине и темеље мислио и писао, нето увек само истине и темеље нашег живота, Он није умео идеју кренути док уз њу није везао човека или генерапију, дакле борца или војску наше средине, нашег времена. Он се и сам нарочито везивао за људе, и трпео да зависи од својих савременика. Он је у саму суштину идеја својих бацао живе људе, пролазне и несавршене, али који су у даном тренутку били или представници динамичних, моћних и опасних сила, с којима he идеја напредовати и освајати, или представници застарелости и склеротичности, с којима ће се идеја срушити и пропасти без трага. Такав, увек с војском за, собом, он је на застарелости и т. зв. освештаности у литератури и у стилу најхрабрије кидисао и, како се вели, највише им дохакао. Додуше, тој је несрећи давно пре Окерлића г. 5. Поповић стао подрезивати жиле; али онако на своју: полагано, фино, невидљиво испод земље. Скерлић јој је, брзо и јавно, подрезао само срце. Најоштријим ножем којим се мумије и манири истребљују: здравим смејом омладине која је за Скерлићевом критиком ишла, Али овим се He жели рећи да, је Скерлић био екстатичар ко зна каквих далеких мета. Не, Окерлић се борио за триумфе живих и својих. Био барјактар свога и нашег времена, и поколења, наших заслуга и истина. Кроз Скерлића је судио и распремао наш заједнички интелект и осећај. Наша. естетика, наша психологија, наш пркос, наша моћ, такви какви су. А Окерлић, бољи од свих нас, није се ни за које дубине ни висине хтео кидати од наб.

Из тога ивлави да, је Скерлић писао уносећи све своје страсти и сав свој темперамент и у спољашње и у унутрашње квалитете свота СОтила, побеђујући, неконсеквентно, али сигурно, као и цело његово време, час ту, час тамо, час доказом, час вештином, час знањем, час осећањем, збуњујући тако сваку анализу субјективно естетичких и објективно психолошких елемената ма којег њетовот стила. Излази даље то, да Окерлић сјајни свој талент и сјајни свој. радни капацитет није увек бацао у најсупериорнији посао у који је могао, Али Окерлић је тако хтео, и тако је, по натону и љубави својој, морао. Он је подметнуо здравље свота дара и свежину свога стила под своје чемерно и сирото време, и дигао нас је све за ону

141