Nova Evropa

њој поништио за вољу умјетнине и човјека и жену —: »Прије умјетнина, па тек онда човјек«. Уопће је проблем вриједности индивидуалног човјека често предметом дискусије, па органско схватање цијени човјека само и уколико је он дијелом цјелине, дочим микрокозмичко схваћање гледа у човјеку један свијет за себе, који има право да му се према томе и вриједност одреди, Између оба мишљења посредује хиерархичко гледање на свијет, по којем појединац има додуше за себе вриједност, али је има само као дио у склопу цијелога, — ако из склопа изађе. изгуби и сваку вриједност. Према овим разним стајалиштима одређује се онда релација појединца према друштву, налосе према држави; овај потоњи проблем је неисцрпљив и вјечно актуелан.

Док се у науци и у литератури много расправља о вриједности којег ошште познатог добра, односно о релацији вриједности појединих добара међу собом, ријетки су, како рекосмо, покушаји, да, се одреди појам највиших вриједности и њихов однос према осталим, нижим вриједностима.

Најважнији покушаји за ријешење проблема виших вриједности учињени су у крилу трију најраширенијих религија свијета, у браманивму, у будизму. и у кршћанству. Овим је религијама, то заједничко што све три складно негирају вриједност овога свијета, и уче да је живот на овоме свијету таков да нам је потребно спасење од њега.

Кад је индијска филозофија дошла до спознаје, да иза многих различитих појава као и иза разноврсних богова мора да постоји неко »јединство«, које и чини суштину свега, требало је дакако тражити то »једно«. Нађено је оно у митолошком појму највишег бога Прајапати, а кад то Није задовољавало опда у појму »брахман«. што значи божанство које испуња свако биће у свемиру: напокон, на врхунцу свог развоја, открила. је индијска филозофија тајну »упанишад« — да се оно »једно« налази у нама самима, у нашој души — »атман« у нама —, које је посве идентично са брахман, 7. ј. ва оним божанским изван нас, тако да можемо са »атман« овначити и »брахман« и »атман«. Иста, нас филозофија учи да је »атман« једина реалност, а даље учи да овај свијет није »атман«, па према томе није ни реалан већ просто једна варка и опејена—»таул«. Од таковот се свијета треба спасити, а то спасење постизавамо једино спознајом да смо ми »атман«, дакле да смо једно и исто са »брахман«. од којега више нема повратка, Ово је спасење нутарње ослобођење од свијета, пад који се ми уздижемо тиме, што уништујемо у себи сваку тежњу и жељу за свјетским стварима, а коначно долазимо и ло тога да одбацимо сва добра овота, свијета.

Исто тако негативно гледа на овај свијет и његова добра Буда, чија нам се наука приказује тек као наставак и даљни развој сада поменуте браманске науке. Наука Будина, наука је боли и патње. Није у њој говора, као код осталих религија, о трансцендентним појмовима, већ се она бави појавом овога свијета патњом и боли. Четири

265