Nova Evropa

дела, и да у позадини играју најачу улогу оне ствари које су најситније, и најмање вредне. -

Није ми била намера да том констатацијом повредим дцелоКупну нашу књижевну критику, него сам само хтео да истакнем битну ознаку једног њезиног дела, која се, например у Хрватској и поименце у Загребу, у генерацији од А. Г. Матоша овамо, све више развија на штету литературе, и чије су се последице почеле све више опажати у нашој дневној и повременој штампи. Полазећи од једног типичног случаја као исходишта ја ћу да повучем неке консеквенције, да докажем истинитост горњега навода.

Коме су познате безбројне Матошеве полемике. тај се сигурно сећа и начина каквим су се те полемике водиле, и израза, епитета. фраза, које су се у тим полемикама употребљавале:; тај се сигурно сећа и тога, да се често за вољу какве духовите доскочице прекорачила свака мера такта, и да је реч често заменила — тољага,

То би се с обвиром на самог Матоша, могло можда и TIy CTHTH с вида, јер је Матош крај тих жучљивих фељтона дао и ствари од литерарне вредности; јер је, напокон, Матош значио једну револту, Један прекид са старом традицијом, и лонео нешто кова.

Осим тога, Матош је имао понекад духа, срца и снаге. те је пркосио и судбини која га је тањала и милијеу у коме је живио. Зато | је лакше схватити ту Матошеву страну, једно с обвиром на његов темпераменат, а. друго као реакцију и пркос приликама и времену у којем је живио. То му се данас не би уписивало у грех, него би се Бероватно по нашем добром обичају заборавило, кад не би друга кривња теретила његову успомену, а та је: његова баштина. Не она, коју је оставио у књигама, ревијама и дневницима, и којој много Бас младих имаде да дугује поштовање, него друга једна, конкретнија и много више позната: Матошева тољата, Фамозни Дисципулус, који је покојнику још за живота завиркивао у скрипта, који се опијао чемерним и слатким вином његових дискусија и разговора са самим собом, и са својом пратилицом сеном, тај се Дисципулус дочепао његове тољате, и сада млати и лево и десно, колико му допушта окретност духа и снага јуначке мишице.

Није тај Дисципулус персонификован ни у коме; неђо он као Зао дух упаљује кандила жучи, и распаљује искрице злобе у слабим људским срцима. Доброме лирику, који живи тихи живот са сонетима и'џелим кафама, излеже гују у души, и лирик одједном почиње да уједа, да читавим страницама петита, удара по романејеру. да сплеткари по редакцијама, и да се напослетку упушта у неке хајдучке авантуре.

И тако одједаред место тихог огња, који је горео у лирској души као молитва, букне пожар псовке. и — добар се лирик претвори у лошет памфлетисту и полемичара.

Онда тај исти Дисципулус донесе лук и стрелице романејеру. и романсјеђ праши лирску душицу, витла је по свим угловима, док = од доброг романсјера не постане преко ноћи лош стрелац.

1248.