Nova Evropa

Оваким и сличним алузијама могло би се испунити безброј страница. А кад би се испунило. дошло би се до коначног резултата, да је Дисдипулус још увек жив. Некоја од његових витешких дела спадају већ у литературну хисторију и није сада време да се отире са њих патријархална прашина.

Него ја бих хтео, на овоме месту, да ово што кажем расветлим једним случајем из недавне прошлости; случајем који најбоље познајем јер се је десио мени, и који ми даје право да јавно констатујем чињеницу с којом сам започео овај чланак. Најме, да OTкријем лични мотив који у нас код критиковања дела игра, најачу улогу, и да докажем да је још увек жива Матошева тољага. Шта више, да је њој код нас, у млађој литерарној генерацији, посвећен нарочити култ.

На овај слу чај намерице нисам хтео да се осврћем раније, да се не би чинило да је мени стало до полемике и до надбацивања речима, нето се осврћем данас (кад се ствар скоро и заборавила) као на једну лошу појаву: због тога се и не ограничујем толико специјалним случајем колико говорим опћенито, дабоме, с извесним алузијама које су потребне. —

Дотодило се, да сам прошле године штампао књигу песама, и мало затим једну драмску рапсодију. Сасвим је свегедно, овде, да ли су критике биле повољне или неповољне; о једној књизи могу, као што се зна, да постоје различита, и најпротивнија мишљења,

Али је добри случај хтео да бу о мојој књиви песама критике биле повољне; што је опет. сасвим природно, родило извесним узбунама међу мојом литерарном сабраћом.

Касније, кад је изашла из штампе моја драма, коју је казалиште прихватило за приказивање још у рукопису, изашао је у једном загребачком дневнику нападај На ту драму, писан таким тоном да би могао служити за узор онот што сам напред назвао »тољаташтвом«. (0 самој драми у том чланку није било говора. У њему се критичар обара на ме лично, и То као на »мистификатора« И »игноранта« последње врсте, Напада се на критику“ која ме хвалила, на професоре који су ме учили, на казалиште које је драму прихватило за приказивање, на редактора библиотеке у којој је штампана, и, на концу, у том се чланку у име честитости и хрватства тражило да ме се »изгура« из литературе, Тим се чланком литерарно прејудицирало, тако да напослетку није ни дошло до приказивања драме, —

(Савнао сам да је аутор тота чланка и сам млад књижевник. који се тек, тако рекући, окушао, а касније сам дошао у прилику да се с њим и лично упознам. Сам ми је признао да је био са извесних страна упливисан, наравно. од мојих литерарних суседа. Међутим, то није сметало да тај исти чланак изађе касније у једној регионалистичкој ревији, проширен својим димензијама у неколико страница петита, и богатији својим речником за безброј псовака и погрда. Ту се није више нападало само на све оно што сам досада

279