Nova Evropa

објавио, Недић ју је читао на састанцима, једног књижевног друштва, које се звало »Књижевна заједница« Оваком песнику о коме је Недић говорио у својој књизи, била је посвећена засебна cena. и пошто би Недић прочитао своју расправу, отворила би се препирка. Недић није имао нимало Сеседничкот дара: али, уочљив и кнаџија, умео је и волео да се препире; он је одговарао на све замерке, и то с толико духа и темперамента, да су неки пут његова усмена објашњења била занимљивија од његових писаших расправа... Састанци Књижевне заједнице држани су ноћу у једној малој соби код »Коларца«. Соба је била пуна људи и сва у диму: послута је једнако нешто доносила и односила; ту усред једног друштва које је пило и пушило, Недић је седео наслоњен на штап. у меком накривљеном шеширу, одговарајући преко муштикле. са чашом пива, поред себе... Његови одговори брви, промумлани мало набуситим гласом, имали су очевидно само тај циљ да »поклопе« противника; Недић је водио препирке као спорт; главно је било дочекати противников разлог, и одмах одбацити као лопту... Сви ти књижевни разговори вођени су у слободном кафанском тону, и Недић је изгледао као један књижевни »чергар«, код кога се спаја књижевност г ноћништво, и који, у ваздуху пуном наркотика ноалкохола, добија идеје смеле и оригиналне о књижевности и књижевницима. 8.

У својој књизи Недић је говорио о овим песницима: Јови Илићу, Каћанском, Јакшићу, Змају, Лази Костићу, Војиславу. Најјачи утисак начинила је његова расправа о Змају; она је чак нашкодила осталим расправама, јер је у тој мери привукла на себе пажњу, да је изгледало да осим ње нема ничег више интересантног у целој књизи. Успех те расправе објашњује се тиме, што је Недић напао Змаја, који је дотле важио ва неприкосновеног. Змај, поред свога великог дара, имао је још и врло мното вештине да одржава своју популарност код публике. Умео је да задобије за себе и људе и жене п децу. Он је уређивао један дечји лист, у коме га није мрвило да пише стихове за сасвим малу децу која тек почињу читати: то га је начинило драгим у свим породицама, као једнога пријатеља куће који воли да се итра с децом и доноси им слаткише. У исто време. тај стари доброћудни господин био је и један опасан политички сатиричар. Поред једног дечјег листа, он је уређивао и један шаљиви политички лист, у коме је писао врло духовите чланке који су изгледали тим духовитији што су били у стиховима. Био је, као што се онда говорило, слободњак, али без одређених начела. Ни либерал, ни радикал, ни републиканац, ни социалист у правом смислу, он је, по потреби, могао бити све то. Ишао је увек ва оном струјом која је кад изгледала“ најнапреднија, — и стога увек био драг нашој омладини која ни сама није имала одређених начела него само осећала потребу да стално иде напред. Пречан-

282