Nova Evropa

сти; иначе би били слабом сликом Његове стваралачке моћи, Буна анђела међутим доказује обратно — потпуни неуспјех. Што више — држим се свеудиљ Библије — Бог сам није сигуран у успјех, чим их »искушава«. Даље би слиједило, да Он није Свезнајући, јер би као такав морао био знати да ће Му се настојање изјаловити, дакле рад свој уопће не би ни започео. Побуњене анђеле, Оотону и његову чету, баца Он у пакао, у »вјечни отањ«, на »вјечну« каван. А зар су они ма штогод скривилиг Нису. Та они су дјело Њетово: Он их је створио; да није, тад нити њих не би било, дакле не би могли згријешити. Да их је опет начинио онакове како је хтио, не би се били уротили. — Не чини ли се то атентат на сваки осјеhaj правичности, А да ли је таког То треба да нам објасни Црква, јер овај чисто »теолошки Бог« изгледа нам Бот тиранин. Ако је све то само прича, нека нам се каже; али чувари Цркве, званични »пастири стада« још то нису никада признали, већ су напротив свагда увијек наметали као једину и праву истину. Како то утиче на одгој омладине; — Познато је како ђаци и младеж радо критизирају, и то особито цркву и њене »слуге«, јер они пружају за то нарочиту грађу. Сва противуријечја иврабљују се на њену штету. Силовито ширење и присилно извршавање религиозних дужности, одбија, ђаке. Има, мора се признати, вјероучитеља који својом спремом и својим начином постизавају да вјеронаук постане један од обљубљених предмета, но такови свећеници не силе, нити не намећу другому своје увјерење, већ исту ствар размотре с више гледишта тако да слушаоци могу сами створити себи суд и пристати било уз коју тврдњу. Они си дају труда да објасне, или бар ублаже, противуријечја која избијају из Светога Писма, и несугласице између Цркве и знаности. То је једна апсолутна потреба у школама, гдје се данас уче природне науке, код очите супротности обих становишта. Вјероучитељ тумачи, напримјер, створења свијета и првих људи, изнашајући причу о Адаму и Еви, док професор природних наука разлаже теорију о десценденцији. На ученицима дакле остаје право да се питају: који од њих говори истину Знаност доказује, Црква »налаже« да се вјерује, — вјероучитељ се зноји да »докаже« своје, а професор хладно ниже чињенице.

Омладина све то види и смије се Дркви, смије се и одлази путем обратним; она тражи склоништа у материјализму, којега већим дијелом криво схваћа, — а схвати лита и добро, нема снаге да остане на путу добра, јер јој материјализам не даје утјехв кад пати и страда. Мисли се: зашто да живим тоштено, кад данас ткотод је поштен слабо пролази: зашто да љубим истину, кад се лаж плаћа, — а живот је тако кратак!2

Па кад је тако, зар да се вјеронаук избаци из школе, зар. да се школска врата посвема затворе утјецају Цркве Наше је мишљење. да се из школе нема ништа избацивати, већ само усавршавати. Наук вјере нека остане, имао би се промијенити само начин учења. Штогод је нејасно морало би се што је могуће јасније расту-

301