Nova Evropa

травку и сваки трачак сунца, и везу свију ствари. Све се ствари вјечно враћају, и ми сами с њима; ми смо већ неизмјерно много пута, овдје били и све ствари с нама, а тако ће увијек опет и опет бити, То је Ничеов апшиз аејетаана — овај живот, то је наш вјечни живот: Моп аНа, зед ћаес “ба зетрнетпа! Нека нитко не мисли, да има много времена до свог поновот повратка. Између задњег часа наше свијести и првог трачка новог живота не лежи никаково »вријеме«, оно пролази као муња, иако то живи створови рачунају на билијоне година; штавише, они тог равдобља уопће не могу да рачунају. Ми треба, дакле да на овај наш живот ударимо жиг вјечности, јер се заиста ради о вјечности, Све се вјечно враћа — а измаћи не може нитко! Свака наша мисао, свако наше дјело, добива значење за вјечност. Тко си посвема усвоји ову мисао, онота ће она препородити,, јер ће се он питати: »Да ли је то дјело таково да ћу га хтјети небројено пута опет учинитиг« — а наука Ничеова. јесте: »Лливјети треба тако да ћеш пожелити и поново живјети«.

Ш. |

Мисао о вјечном повратку комбинована с нихилизмом јест, дашто, сама, по себи страшна. Овај живот овакав какав јест, без смисла и без сврхе, непрестано се враћајућ — та се мисао заиста не може поднијети. И зато се је Ниче, кад му је дошла та мисао, препао, препао пред вјечношћу без смисла и сврхе. Али и ову је кризу ријешио Ниче, јер је сврху нашао — у надчовјеку. »Језовит је човјечји живот и још увијек без сврхе. Ја хоћу да поучим људе о сврси њихова бивства: та је нНадчовјек. Он јест смисао ове земље, али они треба да буде смисао живота, Човјек је нешто што треба прегазити Сва су бића створила нешто више од себе, а ви хоћете да будете осека ове велике плиме, и волите још да се вратите натраг до животиње, него ли да прегазите човјека: Што је мајмун човјеку г СОмијех или болни стид. А то исто бити ће човјек надчовјеку: смијех или болни стид. Човјек сам по себи није сврхом, него је он мост између животиње и надчовјека, надчовјек јест муња из облака »човјек«. Ја волим оне који хоће да створе нешто више од себе и који у том настојању пропадају«. Надчовјек значи дакле Ничеу врсту, зресјез, тип бића највећег савршенства која физички и психички стоје над човјеком. Надчовјека свијет још није видио, и највиши човјек имаде још у себи и одвише човјечјег. Човјечанство би се морало жртвовати као што се првијенци жртвују, да би се из њега развила једна јача врста, која би стајала према човјеку као што стоји човјек према мајмуну.

Да остваримо надчовјека, пријечи нас данашњи — кршћански — морал, и његове установе. Тиме долавимо до битног дијела Ничеове филовофије — до критике досадањих вриједности, нарочито кршћанских вриједности, и морала, Ниче се с овом критиком ставља у противштину са стољећима, па се зато и сам називље удесом.

307