Nova Evropa

Мако у овом нашем приказивању борба Ничеова против моралних кршћанских вриједности, налази тек овдје своје мјесто, ипак се она у кронолошком развоју његове филозофије много раније јавља, Њетова, како вели, војна против морала започиње са »Праскозорјем« (»Могбепгбје«), дакле прије него ли је идеја надчовјека била готова, бар у малочас приказаном коначном облику. Овом проблему посвећује Ниче сву своју пажњу за цијело вријеме свога рада, а при сврси његова живота он га је посве био заокупио. Али је потребно, да се наука о вјечном повратку, о надчовјеку. и о преврату свију моралних вриједности, држе у најужој вези, јер су све ове мисли тек дијелови једне те исте филовофске концепције, Кршћанска наука одређује појмове добра и зла тако да добрим означује све оно што пориче свијет и његова добра, а тежи за, оним другим свијетом и његовим. трансцедентним вриједностима. Добро је дакле све што је слабо, кржљаво, потиштено и болесно. Насупрот томе, зло је све оно што афирмира свијет и његова добра. Зло је дакле гордост, јакост тијела и духа, као и све што било у којем правцу унапређује живот на овом свијету. То је морал робова, морал за крдо. Уз њега дашто, вели Ниче, не може се никако развити један виши тип него што је човјек, јер гдје овакове вриједности важе ту морају владати слаби над јачима, ша се досљедно томе и посвећује сва пажња не јаким подобностима човјека него њетовим слабостима, и ове се одгајају, тако да излазе све слабије тенерације — морал декадансе. Зато он устаје против оваковог одређења појмова добра и зла. Он се обара на сваку науку која негира овај свијет, али су његови главни ударци намијењени кршћанском моралу и његовим вриједностима, јер му је тај у пракси најпотибељнијим, Ниче зове сам себе иморалистом; то наравно не значи да је он без морала, нето да је против уобичајеног морала, кога он хоће замијенити својим новим моралом, — а за тај треба, како он каже, много моралитета. Морал њему није ништа што објективно постоји; нема никакових моралних феномена, него. само моралне интерпретације тих феномена, — зато и не ваља да гледамо у постојећим моралним вриједностима вјечне, непроменљиве п необориве вриједности, Ниче си је поставио при испитавању морала ово питање: Да ли је заиста »добри« (у теоретском кршћанском смислу) човјек више вриједан од »злога« с погледом на човјека уопће — урачунав овамо и будућностг Да ли »добри« није декадентна појава, отров, наркотикум, што омогућује да садашњост живи на рачун будућности Ниче држи, да овај декадентни морал заиста омотућује да све што је слабо живи на рачун јакота. Зато он тражи да се изврши преврат свих вриједности. Ниче пориче све што слаби и умара, а афирмира све што јача, што прикупља снагу, и што оправдава осјећај снаге; он забацује и самилост према свему што је слабо, јер и тим се унапређује слабост на штету јакости, То је морал господе. Тај преврат свију вриједности он слави високим ријечима, њета учи и приповиједа Заратустра, онај

308