Nova Evropa

стира. Наиме, већ из ове скупљене грађе намеће св културном хисторику читав низ теорија и проблема који би се и те како лијепо дали изградити. _

Уза све то што су Срби у Средњем Вијеку били у јакој вези с Византом или, како каже Јиречек, »и савезници, вазали, такмаци и противници Византинаца« у једном дугом вјековном низу година, ипак православно монаштво Србије није основано ни развијано под утјецајем Византа. Оно је, наиме, с једне стране источног поријетла, а: 6 друге, што бе многом бити на први поглед зачудно и загонетно, постало је под утјецајем бенедиктинских манастира. Далмације. Ових двију тако занимљивих тема дотакнуо се Марковић нажалост тек б неколико ријечи, а било би врло важно знати о томе управо њетово мишљење, који је сигурно најдубље заронио у комплекс монаштва Србије. Јиречек је у својој повијести Орбије већ довољно нагласио о тим везама и утјецајима, па, је требало овако ваљаном познаваоцу ствари, као што је Марковић, поћи тим путем даље и изнијети закључке који се готово сами од себе извијају из постављених премиса. Како би био важан и потребан један увид у разлику киновијскот (српског) монаштва (Кошбз -- Б:б5 заједнички живот) и онота на Атосу, гдје су касније толики Орби монаховали! Једнако би било привлачиво испитати и уврокв за ту разноликост, па ону фазу прије и послије 1313 када су се монаси посве приљубили уг наук Фотијев, Како би нас занимао детаљан приказ широке српске толеранције у вјерским питањима (нарочито прије цара. Душана Силног, који је још по најмање толерантан према католицизму): Српски кнез Белуш подиже бенедиктинцима манастир Баноштар на десној обали Дунава (како се види из једног писма Иноћентија, 11, из г. 1198); Стеван Немања шаље дарове Петровој цркви у Риму и знаменитом бенедиктинском центру Св. Николи у Бару (који иначе стоји у вези с Далмацијом); Стеван Н. Првовенчани, (који је са својим братом Св. Савом дефинитивно утврдио православље у Србији), диже звонару уз католичку пркву св. Трифуна у Котору и обнавља католичку цркву св. Госпође у Котору, а једнако подупире бенедиктински манастир св. Марије на Мљету, док Ђорђе Бранковић моли у папе Николе УМ дозволу да диже српске манастире у Угарској.

Марковић се задовољава, у овом свом дјелу мирним и објективним изнашањем тих момената, не тумачећи им узроке ни посљедице, којих је у ортаничкој вези несумњиво било веома много. Да је Марковићу било израђивати ово дјело мјесто у Атини у Риму, зацијело би дао већих и потпунијих резултата, Знам из рођенот искуства, да има тајни архив пропаганде у Риму (у који се уосталом тешко улази, тек с изнимним дозволама) веома много материјала који се тиче црквене повијести Балкана, а напосе оних дијелова које су урачунавали у „partes infidelium et schismaticorum", ako је већина тота непознатог материјала из ХУЈ и ХУП стољећа, ипак се налази скупљених и старијих извора. Објелодањење и истражи-

313