Nova Evropa

»Њетов велики »Христ« у дрву, недавно садељан, замишљен је тако да би се имало гледати нањ из даљине, према самоме небу. Није нимало реалистичан; напротив, скулптор је увеличао руке и ноге преко животне величине, дајући тиме још више скпушен изглед самој фигури и појачавајући њену моралну изразитост. Нико још није правио изразитије руке и ноте од Мештровића, нити од њих чудесније прикладне »служитеље тела«. Потичући из земље примитивне, где се ноге још не крију и до потпуности развијају свој флексибилан карактер, и где су све руке развијене до своје пуне снаге, он доприноси један примитиван детаљ приказу свете легенде. Овај је Христ дуго висио разапет на Крсту. Векови су прошли, а духовном променом нису се још препородила срца људи. Овирепост још увек корача уздигнуте главе кроза свет. Читави се народи разапињу на крст, и крв се пролива по делој Европи. То није реалистичка уметност, али јој је страховиту реалистичност дао уметник који је лично искусио атоније пути и духа, и у њој имамо страсан исказ, да се овако што није дешавало само за детињства света, и да се све то још и те како страшно тиче и нас дан-данас, љета Господњег хиљаду-деветсто-и-осамнаест, Није ово тек добро успела академска вежба, нити у радњи вешто изведено дело за углед. То је аутентична религијовна, песма, која садржи у себи једну страшну лепоту, а коју је један мајстор снабдео и свим техничким лепотама, Труп је мртав а глава је клонула у засенак, — душа пролази из тела кроз руке уздигнуте горв... |

У томе великоме »Христу«, као и у другим Мештровићевим скулптурама резаним у дрву, материјал долази до речи, али на сасвим посебан начин. Карактер материјала осећа се у контурама и реву деле фигуре на крсту, и узима удела у утиску који она оставља, на нашим мислима. Распеће, нагомиланошћу својих небро-. јених зареза и кртошћу својих линија, говори језиком дрвета, као што би, у каквој легенди, само дрво могло проговорити у свом напаћеном срцу о »Њему који умире на дрвету«...

... Пуна је инспирације помлсао да је пало у део баш Орбији, најмањој држави у овом рату, и то оној која је имала да претрпи најстрашније патње, да произведе оваке чудесно дивне цветове једне нацијоналне културе; да баш у часу, док германске силе и Бугарска чине све што могу да би збрисале о лица земље српски народ и да би поништиле и истребиле његову културу, остали свет с удивљењем поздравља српског генија што се обелодањује у великом делу Ивана Мештровића, које се као каква кула издиже над осталом скулштуром свога доба«.

James Bone. <

»Шкотека, која је имала прву прилику да шозна Мештровићеву уметност у Краљ, Глазговском Институту Лепих Вештина (1915), имала је задовољство да обнови своје студије на крупнијим радовима изложеним у Шкотској Академији Уметности у Един-

472