Nova Evropa

су веровали само у себе. А да их чујете како говоре о Пољацима и Чесима. Гони их, неко их гони, ;

Паметни, мирни људи седе самном. Ја их питам за винограде на Рајни, Јесу ли још пуни сунца Питам их, јели истина да су Шлаанској понудили локомотиве јефтиније него ико. Питам их, јели истина да су лекари решили да, понедеоником, бесплатно лече, Они се хвале како Минхен има 57%, незаконите деце али ниједно убиство новорођенчета. Ија им говорим: „да, снажни сте, снажни“. И ти исти људи, одједном, почињу да прете, да тупаве, да лажу, да луде. Гони их, неко их гони, Неки стари германски Бог, можда изостао из Вагнерових опера, И бес, неки сулуди, глупи бес. _

Али они који су овде отмени и тихи, и мушки и жене, као да су са другог света. Они су неисказано бледи и витки, очију бескрајно мирних и мутних, Гри дана сам провео са њима, по старим вртовима иза звездарнице, на дну позоришта, увече на улици, слушајући њине благе, уморне гласове,

Они се мирно смеше и причају ми Епчеп-ове теорије.

Обишли смо изложбе, Нема шта овде да се учи,

Обишли смо музеје. Они леже мирни, неокрњени, на зимском сунцу, тешки и ниски као грдне мастабе, Румен и злато боја не допире кроз прашне прозоре никуд.

Али долазите, долазите овамо, да им видите гвожђе и бетон. И позоришта. |

Још увек су они најближе грчкој позоришној гомили, Не шегачи се овде нико, Још увек само они знају Шекспира, Бернара Шоа дају у премијерама. Одведоше ме у социјалистичко позориште, мало, скоро бесплатно. Дадоше ми засебно место, Гледали смо Стриндберга без »стила«; они просто не крију оно што се не да скрити. Али се нико не шегачи овде. Одведоше ме, мало уплашено, да слушам ларму »Електре«, и зачудило их је да се нисам зачудио. То ће сад постати обичај у Европи: чудити се Словенима који се више ничему не чуде,

Изведоше ме на саоницама у ноћ, ван града. Изар је текао под танким, набораним ледом.

Тихи и благи, они су ме тешили: да сав тај луди, огорчени хаос милијона, који дрече, прете, и преврћу се, није јава. Те фабрике, које се црвене, као грдне пекарнице, дршћући од напора, нису оно што је немачко, Немачки су ено они високи прозори што блистају кроз маглу, високо, под крововима, крај мрачних, устремљених цркава. Тамо станују они, Живот се откинуо од јаве, али га тим више треба волети, Давали су ми, на пут, њине младе лирске песнике, да ми све то испричају: како воле свој живот, сад сасвим безбрижан, како траве расту, звезде трепере, и како ће Изар, ускоро зелен и модар, као крила орлова, који се спуштају са Алпа, кружити над земљом, која ће и овде бити топла, пролетна, благословена, И како ће, после, учити Европу једној новој љубави, немачкој љубави, према брдима, према шумама, и небесима; љубави која неће зависити од градова, друштва, и живота,

113