Nova Evropa

стране оних наших чиновника који су тада чланак читали и даље тумачили —, доносимо га овде на нашем језику, и то у облику у којем је био предат уредништву енглеске „Нове Европе“ у своје време. — Нека читаоци код куће сами суде, а нама нека је допуштено да им још једном скренемо пажњу нато, да је чланак написан за британску публику и то за време рата, н да одвише лични тону њему, на почетку, потиче из жеље

—-"тада, у туђој земљи, и код оваког предмета, свакако разумљиве и оправ-

_ дане —, да сва одговорност за мишљење које се исказује падне једино и искључиво на самога писца.)

Počeću jednim ličnim objašnjenjem,

Žastupajući oduvek mišljenje o prekoj potrebi bliskog sporazuma i zajedničke akcije srpskoš naroda sa ostalim hrišćanima na Balkanu — podjednako, i prema Turcima i prema Austro-Ugarskoj, — ja sam bio uvek za što tešnje veze izmedju Srbije i Bugšarske, Da bi do bližih odnosa došlo, i za ljubav njima, mislio sam da vredi žrivovali, ako ne bi moglo biti drukče, čak ponešto i od svog rodjenog., Zbog ovakog mišljenja, imao sam da izdržim, za vreme balkanskih ratova — pred iznenadni napadaj Bugara na srpsku vojsku, u junu 1913 —, u Skoplju, gde je tad bio stan naše Vrhovne Komande žučne diskusije, i da proživim gorke časove, Isto tako na početku ovoga rata, u Kragujevcu, govorio sam prolivu mišljenja svojih najboljih prijatelja, da treba do krajnjih granica mogućnosti izići nasusret zahtevima Bugara, samo da bi se sprečila njihova ratna akcija na strani Centralnih Sila,

Pritom, oduvek sam bio uverenja, da Bugari nisu pleme jugoslovensko, tojest da po rasi i po naravi nisu isto što i ostali naš narod, već da su samo »poslovenjeni«, primivši jezik i spoljašnje oznake svojih slovenskih suseda, Danas, kad se sami Bugari najviše trude da ovo dokažu, nije teško ispovedati ovako uverenje; ali je bilo vremena, pre balkanskih ratova, kad nije bilo popularno staviti se otvoreno na ovako slanovište, Tada su idejom jugoslovenske zajednice bili obuhvaćeni i Bugari, i ona je u tom vidu bila na dnevnome redu. Kao urednik godišnjaka mladje narodne generacije, »Srpsko-hrvatskog Almanaha«, koji je imao za saradnike najbolje pisce srpskohrvatske i slovenačke, i koji je zastupao misao najradikalnijeg i nedeljivog narodnog jedinstva, namerno nisam pozivao Bugare u naše kolo, I izbegao sam da ih zovem čak i onda kada su se oni sami роnudili, i kada su, po našem uzoru, osnovali svoj sopstveni »Almanah« (pokojni bugarski književnik Pejčo Slavejkov),

Ža što tešnju vezu sa Bugdarima i sa Bugarskom bio sam tada iz čisto političkih i praktičkih razloga, ne smećući nikada s uma razliku u rasi; naprotiv, polazeći u svom uverenju baš od te različnosti, i očekujući od nje koristi za oboje, Gledao sam u Bugarima napredan narod, u kojega su razvijene neke od onih pozitivnih osobina koje pravoj jugoslovenskoj rasi nedostaju, te kojima bi se mogla priučiti od Bugara; izdržljivosti, marljivosti koja ne prezire sitan rad, disciplini i, usled toga, smislu za organizovanje, Odviše razvijena inteli, gencija i individualnost, koje su i glavni i duboki razlog razjedinje-

177