Nova Evropa

Šta se hoće ? Jedan književan list, da izlazi i u Beogradu i u Zagrebu, i ćirilicom i latinicom, u isto vreme i sa islim sadržajem, Ko da uredjuje list; gde da izlaži ? To je svejedno, ovaj ili onaj, ovde ili tamo, ili neka se šeta ovamo-onamo, ili neka se odmenjuju, — sasvim svejedno, Iznosimo ovakova pitanja tek da pokažemo koliko sti mala, sitna, laka, Ta pitanja i ne mogu da opstoje, kod velikih i jasnih smerova, Sporedna su mesta izdavanja, uredjivački odbori, ili naslovni urednici, Od današnjeg pokolenja traži se jedan prost, mehaničan posao: Bez doterivanja, treba da se tehnički omogući jedna literatura, da svaki Srbin ili Hrvat čita i može da čita sve što sada napiše svaki Hrvat ili Srbin, To je sve! Da se obore i sruše razdeljenja, ošrade, izmedju jednih i drugih, da se tako na jednom zemljištu može slobodno sejati, i da može nići dobro i lepo za sve, i da se onda tuda svako po volji može da šeće, Tako se jedino daje zamisliti početak zajedničkog i jednog daljeg kretanja u napredak i kulturu srpskohrvatsku,

Odvratne su postale već sve te separaltističke bojazni, sva ta plašljiva pitanja, sva fa strašljiva migoljenja! Opća ograničenost i malodušnost, toliko je zaslepila ljude da ne vide najprostije stvari, Izgradjivanje jedne zajedničke literature potpuno je u skladu i sa najzasukanijim plemenskim egoizmom. Jedan plemenski хапебепјак — bilo da hoće da pohrvati ili da posrbi sve — morao bi već radi toga da se trudi da njegova literatura prodre i na drugi kraj! A treba pomišljati i na ovo : izvesne grupe ljudi i u Beogradu i u Zagrebu misle — da li s pravom ili ne, to ostavljamo po strani da su predstavnici plemena, naroda, imena, težnjA, tradicija, i bog te pita čega sve, i, kao neko »privremeno predstavništvo«, ove grupe vode dogovore i pregovore ; jesu li te grupe sigurne za »nove izbore«, koje će ı novi naš kulturni život imati da provede i, bez oštrog pitanja ko ih je birao i koga danas zastupaju, da li te grupe smatraju za svoj poziv i cilj da koče, da smetaju, da zauštavljaju ; jesu li one baš tako uverene da znadu da novo vreme ne može osvanuti bez njih ?

Medju čudne osobine našeg zajedničkog života spada jedna naročito čudna. Izgleda da se u nas, ponekad, bez potrebna razloga i odjedanput, zloća, glupost, bedastoća, ograničenost, ili kako se sve to zove, tako jako osile, tako nakupe i narastu, tako se nalegnu na nas, da nam sve rebra pucaju, Sasvim iznenada ! I mi nosimo, trpimo, stenjemo, A teret ı pritisak — od naših rodjenih ljudi — biva sve veći, sve teži, sve strašniji ! Kao da se silom traži da se vidi, da li smo mi baš roblje te da dozvoljavamo da nam prostaci staju nogom za vrat, ili se radi nekog drugog ludjačkog eksperimenta ispituje naša izdržljivost, Stavljaju nas na probu: jer, ako smo u stanju da podnesemo i najgoru glupost, onda je tako pružen siguran dokaz naše snage!

Mi ne možemo nikako da verujemo, da pregovori i dogovori izmedju Beograda i Zagreba, u stvari izdavanja jednogš zajedničkog književnog lista, pretpostavljaju neke stvarne teškoće, i da ima талоба da se još dugo otežu, Ž Popović,

194