Nova Evropa

»Lieb Vaterland magst ruhig sein! VW ir wollen alle Mitter sein Treu steht und fest die Wacht am Rhein,«

— Шта, јег Шта, сам ja полудиог Коме се ја то молим! Хаха! Боли ме! Ја се молим! Какви су то гласови“

Доиста! Извана кроз онај зелени органтин над Видовићевом тлавом сипала се нека жута светлост и чули се женски гласови у молу где тихо пребиру стихове. И чуло се како звечи кристал чаша! Тихо звони и гласови тихи али јасни. »Шеђ Уајепапа таџз! гић! зетп ...« ·

Тик уз Пет Бе бараку била је сеница и у њој су редовито вечерали доктори и темпларске даме од црвеног крста. А вечерас је присуствовао тој вечери изнимно и гроф Акселроде, да прослави са персоналом победу.

И тако разигран мајестетским догађајем победе (кад је већ изтледало да је коцка, пала криво, а онда се ипак све тако дивно окренуло), пак уљуљан овом патријотском мелодијом госпоја, гроф Максимилијан Акселроде, контур малтешког реда, устао је и дигнуо чашу да наздрави победи. Говорио је заносно, о победама, Његова Величанства уз које се бије и малтешки стег, непоражен и суверен.

— Moje naMe! Luogotenente Fra Giovanni Battista Ceschi a Santa Стосе, који је својим рођеним очима доживио напад јакобинаца, на овај свети крст, који ја имам част да ту репрезентирам, тај племенити витез записао је у своју кронику, моје даме, да кад ће Његово Божанство да, над погашеним сунцем дели добро од зла, да ће му као гарда стајати црне пелерине...

Видовић је чуо звекет чаша у сеници, и препознао глас грофа, команданта и сетио се његове маске вечерас на бакљади и мимоходу. — Што јег Ја сам полудио! Ја сам већ хтео да се молим! Ох! А то ови вани певају! Доиста! Славе победу! И тај малтешки витез товори —

Што је то с бројем девет“ Он си је истртао, канилу из грла! Он крвари! Сестра!

— Пет! Пет!

— Али број девет крвари! Сестра!

— Никога нема нигде! Где је сестраг Број девет —

Вани у сеници, на другој страни окречене даске, звониле су чаше, а ту си је број девет у агонији искинуо канилу и потекла, је крв. Дисао је број девет тешко, хроптио је као што хропти заклано прасе, а онда све тише и тише...

Видовић је хтео да виче али није могао до гласа. Јасно му је било да би требало броју девет да се запали свећа.

— Овећу би требало запалити! За покој душе би му било! ·" Само то је понављао непрестано, а очи су му се прибиле на, локви црне крви броја девет. И из све је снаге хтео да заурла, али то је у њему тек пиштало као у решету.

: 315