Nova Evropa

лозни! Штрцају их серумом, а нитко не верује у тај серум. Бараке! Оваке дрвене бараке! Ах како је то гадно! Пфуј!

И у потреби неке акције, да' се тргне, да скочи, да јурне, да повиче из свега, гласа, хтео је Видовић да, се усправи, али није мотао. Притегло та је. Бол је надвладала ребелију његових нерва, и он се изгубио у некаквим маглама и почео гласно да стење. = ___- Пет! Пет! буни се барака и псиће из тмине. Пост!

А бол је почео све јаче шарафити по оним крвавим и раздераним удима, разбацанима по целој бараци Пет Бе. Бол је почео заузимати неке врхунаравне форме и људи су почели сазивати бота. Сам Господин Бог сазива се као последња инстанција, као што се и на дворску канцеларију пишу молбенице кад је све друго затајило. |

Сазвао је неки Маџар свога Иштена! Да му помогне! Да, дође тај Иштен у великим чикошким гаћама, па да испије две три флаше биковље крви црвене, па да засвира неки ђаво уз гусле и да се већ једном умре или ускрсне. Овако то даље не може ићи! — Господи, господи, гослоди, виче Рус прозиран и блед као византијска икона, и моли се руском господину богу, У бољарској бунди што седи на златном престољу у Кремљу граду, и виче руски човек виче, да му се глас чује све до мајчице тако виче, и склапа руке и плаче као новорођенче! Господи, тосподи!

Па се тртнуо Видовић и тако му се причинило као да је дошао Иштен к Маџару и да је сео на његову постељу и да га напаја из чутуре те Малар пије све јаче и пије и цилићу гусле, — ах добро је то пити из нечије руке уз цилик гусала! Добро је то! Од тога се спава!... И руски господин царски бог, и он хода, кроз бараку у својој богатој пратњи, и пламшу иконе и звона звоне Свете Мајчице, и онај стари господин у белој бради и свиленој бунди, он копа по руским цревима и вади ван руском человјеку оно крваво тане и лакше је, ах лакше је, хвала ти господине, лакше је! j

— Гле! Они имаду сваки свог бога! Они сваки имаду свога бога!

И онај Фијуманац (»Мапша па! Машта пма!«), и он имаде своје кардинале и папе и римске заставе, и Рус и Маџар и они имаду своју господу богове, а кога имам ја“ И мене боли! И ја сам настрељен баш као и они! А јанемам никога!

И тако је заболело Видовића, да је дигнуо руке и испружио их за неким, и руке су му остале у зраку, и он је осетио страшну правнину и стегло га је у грлу и заплакао је гласно.

— Ох, да! Ја сам видео пред нашим крчмама висити Кристуша! Оно је био прави хрватски Кристуш, и сва су му тридесет и три ребра. била, преломљена, и сисе прорупљене, и крварио је на безброј рана! А ја нисам никад веровао у њега! Онакав дрвени Кристуш на блатној цести: куд се цеди гнојница; крај кога не пролази ниједна пијаница а да га не би проклела; онакав дрвени бог, гол, бедан, коме фали лева нога, ох, бог са солдачком капом, OH, OH — њему да се помолим, да ми помогне —

314