Nova Evropa

комплицираноме, тисућглавом строју омогуће функцију. Но строј као да се почиње климати и распадати, као да му је помицање све спорије, јер га умара властита тежина и тежина оних који су на њему. И сви они што живе од њега, осетивши опасност, визу сад, час бојажљиво час осорно: И ми тек морамо живети! И ми тражимо наше право! Иначе ће строј стати! — A строј — строј није живот, и можда неће бити никакове штете ако стане.

У осећању баласта што га непрегледна, војска бирократа. значи за државу, за народ, за друштво, у практичном држању према њој сложни су готово сви, иако су мотиви тога држања. разни. Државници, — они на све јауке, тужбе, претње, с досадом, с тегобом, с одвраћањем слежу раменима, као да желе рећи: Да, ви сте нам потребни, моментано, но иначе, ах... Радници, сељаци, обртници, сви они којих рад оставља видљиве резултате, тледају с бесом и мржњом на све оне који вечно траже, вечно моле, гладни увек, незасићени никад, а који, по њихову мишљењу, живе само. од њих. И »радници духом« не знају, у неприлици, камо да окрену главу, — да ли Е онима који дају, ипак дају, нако мало, или к онима који у бирању метода, кад проводе своје захтеве, не познају такта ни скрупула, и који онда наравно добивају оно што траже. И као задње упориште, задње уздање, као једини сачувани остатак из бољих времена, као спасена застава уздиже се све више тај епитет »рада духом«, који има да заблешти све, болан и бедан понос да се, унаточ свега, могу испрсити пред другима и рећи: ми! — — — А тај епитет, он је у највише случајева: лаж, опсена, варање самога, себе и других, неспособност за живот, леност.

грреба, то рећи јасно, отворено, искрено. Треба, рећи, да већину бирократа није у њихово звање довела љубав за радом, жеља за стварањем, наклоност к струци, већ укорењена, амбиција за положајем, за титулима, за спољашњошћу. Треба рећи чисто и бистро, да је већина оних који се буне, који су бедни, који моле, дошла у овај положај само зато, јер је била беспомоћна, јер није знала куд ће са собом, јер је у »служби« видела неки завод за осигурање и ухљебије. Држава је била неко уточиште беспомоћних. Но број

je беспомоћних нарастао до големости, и беспомоћни више нису

сигурни ни за оно мало што имају добити. M они се буне, они јаучу, још више беспомоћни, — но глас њихов не допире ни до кота. Већина је од њих дошла у своје звање из комотности, из несклоности према продуктивном раду, из неспретности у праг“ тичном животу, из лености. — То јест — то није она права леност. Они раде. Они раде каткад од јутра до мрака, згрбљени, ужурбани. запрегнути. Но њихов је рад понајчешће као рад надничара што од јутра до мрака на цести разбија камење, као рад баке која, дремајући плете, — монотон, бев љубави, бев снаге. Јер они нису никад осетили ужитка због рада, и њихов је идеал био увек: радити што мање. И њима, у садањем положају, нема спаса. Јер и па подручју духовнога рада влада закон о понуди и потражњи. Док, се формализам управни успињао к своме врхунцу, позиције су биле сигурне. Данас, кад се он клима, кад нестаје вере у њега,

334